Векови пролазе, а један овдашњи извор изузетно питке воде – не пресушује. Напротив, млаз не утањује, утисак је да је све јачи. По вољи свевишњег, коментарише ово наше гласно размишљање корпулентни млађи мушкарац, након што је, са два напуњена шестолитарска пластична балона у рукама, изашао из црквице.
Мит о чудесној моћи воде из малене богомоље Водице, посвећене светој Великомученици Марини, у народу знаној као Огњена Марија, смештене дубоко у истоименом делу атара, не престаје да заокупља пажњу наших суграђана. Овде влада уверење да у причи о исцелитељским својствима млаза из њеног бунара има више истине него пучке маштарије.
У архиви Српске православне цркве само су штури подаци о овој богомољи и бунару крај икона које је осликала Сандра Станковић, из којег тече – здравље. Тек, четири извора, да се вода не би расипала, давно су људском руком повезани и усмерени ка издашној металној ручној пумпи. Из онога што је забележено у црквеним и државним документима не може се закључити да ли је извор условио подизање религијског објекта. Да ли је, захваљујући црквици, у народу искована легенда о лековитом млазу?
Први црквени запис у којем се помиње овај православни храм потиче из 1837. године. У попису црквеног инвентара, наиме, наводи се, између осталог: «На простору званом Валов, где из брега вода сузи, налазе се дрвени крст и две иконе и колиба трском покривена». Довољно јасна назнака да се ради о некаквом светилишту, али је непознаница од када Кикинђани верују у благотворно дејство воде која ту извире.
Усмено предање, старо неколико векова, каже да је лековити извор случајно открио болешљиви пастир, који је, уморан од гањања оваца, по несносној жеги, застао крај извора под брежуљком да утоли жеђ, па потом, да се расхлади, загазио у воду. Изашао на ледину, спустио поглед, па се пренеразио. Оток на ногама спласнуо, а бол у њима на трен минуо. Обуо се и чвршћим кораком кренуо даље. Осетио је олакшање, па наредних дана заређао са новооткривеном терапијом. Здравље му се нагло поправљало. Недуго потом – скроз је ојачао, па, растерећен болесничких мука, неуморно, од јутра до мрака, јурио за овцама. У народу се убрзо прочуло за чудотворну моћ воде на Водицама.
Садашње црквено здање, према списима СПЦ, подигнуто је 1865. године. На његовом јужном зиду одмах је уграђена плоча од црвеног камена, на којој је уклесана кратка порука: «Српска црквена општина Велика Кикинда – болесницима, 1865. г.» Деценију и по касније на бунар је монтирана је класична ручна пумпа, каква је и данас. Крајем 19. века на корак од цркве подигнуто је архитектонски занимљиво склониште са улазом без врата и незастакљеним прозорима. Да болесни и немоћни, уочи црквене славе, хватајући ред пред чесмом, ту, под кровом, преноће. Одавно се, иначе, за Огњену Марију на том месту, не коначи.
Црквица свакодневно има госте. Походе је побожни, не само Срби православци, већ и римокатолици, понајвише Мађари, али и припадници осталих вера. Свраћају, због извора, и атеисти. Сви се, кад кроче у малени храм, обавезно умију и поквасе болна места. Пре одласка напуне флаше, канистре, неки и бурад. Долазе људи и из других градова.Чак и из иностранства. Мештанин Бранислав Завишин је међу најревноснијим посетиоцима.
– Идилична црквица је на свега три-четири километра од центра града. Недалеко од ње ми је њива, па је походим често. Помолим се Богу, запалим свећу и умијем се. Њена хладна вода је, заиста, изузетна. Питка је, без боје, мириса и укуса. Мелем за грло и желудац.. Годину дана је држим у флаши у свом дому. За дивно чудо, не мења се ни мало. Као да сам је јуче насуо – каже Бранислав, уз напомену да вода са Водица није само да би се утолила жеђ и да се њоме зацељују одређене телесне бољке, него има и друге употребне вредности. Овом водом, наиме, многи Кикинђани допуњују кацу када киселе купус. А има и оних који њоме, уместо дестиловане воде, преградирану ракију доводе у стање питкости.
Цео црквени комплекс на Водицама 1980. године стављен је под државну заштиту. Ово истинско светилиште, уједно и својеврсно лечилиште, деценију касније озваничено је као историјско културно добро од посебног значаја. Стиче се утисак да је овај верски драгуљ, о којем домаћински брине Српска православна црква, недовољно искоришћен. То је потенцијална туристичка дестинација, а може да буде универзална позорница различитих садржаја из области културе и осталих друштвених активности, затим атрактивно место окупљања. На ову тему, сазнајемо од оца Бобана Петровића, у оквиру Српске православне цркве увелико се размишља. Следи конкретан разговор с челницима града, да се већ замишљени идејни пројекат додатно осмисли и онда – преточи у збиљу. Све, наравно, у интереcу Кикинде и њених житеља.
М. Иветић