Рад је ипак рецепт за дуговечност, каже ова најстарија мештанка Козараца, која се и данас, са стотину година за леђима, самостално брине о себи
Читав век је иза ње. Прегрмела је на својим плећима много тога и лепог, али и оног другог, часно пролазећи кроз живот. Повод за посету дому Ступара је стоти рођендан баба Маре, како је сви у селу знају. Знали смо кад смо кренули у посету код слављенице у Нове Козарце да нам не требају ни ГПС ни остала савремена навигаторска помагала. Прва улица десно кад се улази у село, нема ко не зна ову времешну Козарчанку, из улице Славка Родића.
Дочекује нас слављеница. Тешко је поверовати да јој је сто лета. Милог лика, ведрог духа, разговорљива, мада ненавикнута на публицитет. Ипак, драго јој што смо свратили. Зна се да су Козарчани увек били гостопримљиви. Јубиларни стоти рођендан је заиста ретко леп повод. Наравно ту је и послужење, али, како кажу Ступари, обележиће овај велики дан мало пригушено, без велике помпе.
Уз бака Мару, ту је и њена ћерка Душанка из Кикинде. У пензији је, па сад има мало више времена да буде с мајком. Тренутно је код Ступара преподневно слављеничко чекање. Поглед сваки час иде ка друму. Бака Мара жељно ишчекује унуке који би сваког часа требало да дођу из Београда, односно Лазаревца. То јој је унучад од сина, који је на њену велику жалост преминуо пре три године.
– Он је био пуковник, војно лице- прича с поносом баба Мара- нажалост отишао је, а нема веће туге од оне кад родитељ мора да испрати своје дете. Сузе саме кренуше баба Мари.
– Зато и овај рођендан мајке обележавамо мало стишано, додаје, такође с дубоким уздахом ћерка Душанка, која је ту за све што треба, а баба Мари ни не треба много. Скромна и без великих материјалних захтева, она највише воли кад јој дођу ћерка Душанка и унучад. Поготово откад је остала удовица. А у браку са Љубаном стекла је сина и ћерку, а од њих четири унучета и седам праунучића.
-Мог мужа Љубомира сви су знали као Љубана. Сама сам већ скоро 20 година. Он је умро 2006. Ја сам пореклом из Треће Чађaвице а он је био из Друге. То је између Новог Града и Приједора – каже баба Мара. Питом је то и леп крај, али ту питомину су у Другом светском рату прилично нарушили „сусједи” с полукружном ознаком на капи, с оне стране реке Уне. Памти добро баба Мара и њихова и швапска зверства и све недаће кроз које је прошла Босанка Крајина у рату. И збегове и војске. Јесте била млада, али и довољно одрасла да буде активни учесник рата. Добила је на рачун војевања борачку пензију, али је остала инвалид 30 одсто. Сурова ратна зима у Поткозарју условила је да доживи промрзлине. Упркос томе, послератна сутрашњица је захтевала да се ради, без обзира колико је ко у рату претрпео.
-Кад смо се доселили у Козарце, 1946. кренули смо мој Љубо и ја изнова све. А радило се пуно. Љубан је радио у „Слободи” у задрузи, и ја сам. Држали смо свиње, доста свиња, некад и по 100 комада, товили их, па предавали на откуп. Радило се, па се и живело – додаје баба Мара у даху, па онда направи малу паузу. Ипак је великих 100 година иза ње, не може се у баш даху препричати један велики живот.
Зато у помоћ прискаче ћерка Душанка:
-Да не заборавим да напоменем да је моја мајка најстарији члан Удружења жена из Козараца. С њима је од оснивања, дакле већ 50 година. Ведра, радна и друштвена, она је уз њих све време и Удружење и моја мајка гаје велико међусобно поштовање. До прошле године је и везла и штрикала. Здравље је углавном служи. Од помагала, једино јој наочаре требају.
-Додуше, имам и вештачки кук већ више од 30 година, надовезује се баба Мара, али то ми не смета да и даље радим. Сад више по кући, а мање по дворишту.
-Тако је – потврђује ћерка – најсрећнији смо што може сама о себи да се брине. Ми смо ту да прискочимо, али већину ствари по кући мајка обавља сама.
-Док се ради и живи се. Увек сам била задовољна оним што имам и веровала у бољитак – закључује слављеница, а утом на врата стигоше и унуци из Београда. Биће овај рођендан ипак потпун празник, пуна кућа, па пуно и срце баба Маре.
Н. Савић
