У Новом Саду, 25. новембра 1918. године, пред окупљених 757 посланика из 211 општина Бачке, Баната и Барање – међу којима су били Срби, Буњевци, Словаци, Русини, Хрвати и Немци – усвојена је историјска одлука о присаједињењу Војводине Краљевини Србији.

Овај датум означио је крај вишедеценијске управе Аустроугарске у региону и истовремено је омогућио становништву Војводине да, користећи право на самоопредељење, изрази своју вољу за животом у заједници са Србијом. Важност те одлуке огледа се не само у промени политичког статуса региона већ и у јачању дуговечних културних и националних веза које Војводину повезују са Србијом.

Посебно занимљива је компонента тог скупа – право гласа су тог дана имале и жене: њих седам из различитих општина учествовало је у одлучивању, што је у то време било реткост у Европи. На тај начин Велика народно-скупштинска одлука није била само политички чин већ и симболички корак ка већој инклузивности.

Данас, присаједињење се памти као камен-темељац за формирање јужнословенске државе – Краљевина Срба, Хрвата и Словена – и као кључни тренутак у стабилизацији северних граница  Србије.