Тридесет година је прошло од војно-полицијске акције „Олуја“, у којој је, према подацима центра „Веритас“, са простора Републике Српске Крајине протерано више од 220.000 Срба, а живот изгубило најмање 1.900 људи. Ова акција хрватских снага оставила је траг дубоке патње и губитка за српски народ.
Напад је започео у раним јутарњим часовима 4. августа 1995. и трајао до 7. августа, а акције су се потом прошириле и на делове Републике Српске у септембру исте године. Подручја северне Далмације, Лике, Кордуна и Баније – која су била под заштитом УН – била су изложена интензивним нападима.
На састанку одржаном 31. јула на Брионима, највиши хрватски званичници, на челу са председником Фрањом Туђманом, дефинисали су завршне кораке за напад. Из транскрипата тог сусрета произлази да је кључни циљ био „нестанак Срба“ са тих простора, уз паралелно медијско пласирање порука о поштовању људских права.
У операцији је учествовало између 130.000 и 150.000 припадника хрватских снага, уз подршку јединица из Хрватског већа одбране и тзв. Армије БиХ. Насупрот томе, одбрана РСК бројала је око 34.000 људи, махом резервиста.
Већ у поподневним сатима 4. августа, започела је масовна евакуација становништва, које је кренуло у два правца – преко Срба у Лици и преко Двора у Банији. Наредног дана, 5. августа, хрватске снаге су ушле у Книн, док су избегличке колоне постајале мета напада. Један од најстрашнијих злочина догодио се на Петровачкој цести, када је авијација Хрватске отворила ватру на цивиле. Погинуло је десет особа, међу којима четворо деце.
Они који нису успели да избегну, често су страдали у нападима који су настављени и након формалног завршетка операције. Министар одбране Гојко Шушак објавио је 7. августа да је „Олуја“ окончана.
Извештај ОЕБС-а од 10. августа потврђује да су хрватске снаге, укључујући и полицијске јединице, систематски палиле куће и имовину Срба.
Савет безбедности УН је 10. августа усвојио резолуцију бр. 1009, којом је позвана Хрватска да заштити преостале цивиле и њихову имовину.
Избегли Срби су већином уточиште нашли у Србији и Републици Српској, где су, између осталог, грађани Приједора и Бањалуке показали велику солидарност.
Након „Олује“, у септембру су уследиле нове акције под именима „Маестрал“ и „Уна“, усмерене ка територији Републике Српске.
Међународни кривични трибунал у Хагу је 2011. године у првостепеној пресуди закључио да је „Олуја“ представљала удружени злочиначки подухват, с Туђманом на челу, чији је циљ био трајно протеривање српског становништва. Ипак, генерали Анте Готовина и Младен Маркач су у жалбеном поступку ослобођени одговорности.
Од 2014. године, Србија и Република Српска заједно обележавају Дан сећања на страдале у „Олуји“, док Хрватска тај датум слави као Дан победе.
Државна церемонија поводом тридесетогодишњице овог трагичног догађаја одржаће се данас, 3. августа у 19.30 часова у Сремским Карловцима, под слоганом „Олуја је погром – Памтимо заувек“. Том приликом обратиће се председник Србије Александар Вучић и председник Републике Српске Милорад Додик, а парастос жртвама служиће патријарх Порфирије.
„Памтимо са тугом и поштовањем све жртве и страдалнике и остајемо чврсто посвећени очувању истине, правде и сећања“, поручили су из Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.
(Фото: Историјски архив Кикинда)