Сава Савин глумачку каријеру започео као средњошколац у родној Српској Црњи, а као двадесетогодишњак, пресељењем породице у Кикинду, закорачио у овдашње позориште и у њему играо неколико деценија, и упоредно бележио све што се дешавало на овдашњој позоришној сцени
Био је, с дипломом економисте, успешан у привреди, да би потпуну радну афирмацију стекао као челник некадашње Службе друштвеног књиговодства. Сава Савин се, ипак, међу суграђанима препознаје пре свега као – глумац. Ко га помене само вели: Моца из позоришта.
Оставио је неизбрисив траг у овдашњој култури. Био је најдиректнији актер највиших уметничких домета овдашње театарске сцене, упоредо и – неуморни хроничар свега што се на њој и око ње деценијама дешавало.
Закорачио је у деведесет друго лето. Године га притишћу, али само физички. Глава бистра, мисли сређене. Памћење беспрекорно. Говори разложно, без патетичног присећања прошлих времена. Наш Моца је био и остао постојана личност. Породична кућа у центру града, признаје, превише му пространа, јер се у њу слабо свраћа.
– Ништа ме не боли – каже. – Само попуштају очи, уши, ноге. Тешко се крећем. Пре три године преминула ми супруга Стојанка, моја Беба, мој животни ослонац. Остао сам да се мучим. О мени брине наша кума Злата. Добра душа. Захвалан сам јој….
Савин животопис је садржајан и занимљив. Могла би дебела књига да се срочи, филм да се сними, сценарио за позоришну представу да се направи.
Фасцинантна је та његова фанатична приврженост даскама које живот значе оплемењена аматерским заносом. И све без динара надокнаде. У Моциној уметничкој каријери податак за дивљење. Имао је 47 улога, најчешће главних, а пред публику је излазио чак 804 пута.
Наш саговорник је, иначе, заволео глуму још као јуноша у родној Српској Црњи. Док је похађао Економску школу у Зрењанину одиграо је три представе, у којима је имао главне роле. Памти те тренутке заноса и среће, као да су од јуче:
-Радо се сетим тих првих корака позоришног живота. Првенац ми је била представа „Од како је Бања Лука постала“ Расима Филиповића. Друге две „Др“ и „Покојник“ Нушића. Као и свако младо биће заљубљено у позориште, имао сам узора. Био је то Сава Лазаров, мој разредни старешина из средње школе, доајен зрењанинског глумишта. Фантастичан глумац, али и човек који плени добротом, узвишеним ставом и добронамерном сугестијом. Сви смо маштали да једног дана будемо као он. Таквог ментора после нисам срео…
У Кикинду се јунак наше приче, с оцем Митом и мајком Милевом, доселио када му је било нешто више од 20 година. Разлог пресељења је очев посао у вези са изградњом силоса. Пре тога уписао је студије на Економском факултету у Београду, па их убрзо напустио – због предвојничке обуке, предмета који се сваког понедељка на првим часовима обавезно слушао, а њему било мрско да рано устаје и слуша њему досадну материју. Отишао је у војску, коју је служио у Задру. С чином резервног официра вратио се кући. Потом је ванредно завршио започете студије. Као дипломирани економиста 1958. године запослио се у овдашњем ПИК-у, обављајући углавном руководеће послове у администрацији. Међу кланичарима је провео 13 година, а 1968. године, када је предузеће почело да пропада, па руковођење преузела принудна управа, потражио је ново радно место.
– Одмах сам прешао у локалну филијалу некадашње Службе друштвеног књиговодства – присећа се Сава сопствене најважније радне етапе, у којој је, након шефовања у неколико ресора, од 1978. до 1995. године био на најважнијој позицији. – Када сам постао директор престао сам да глумим, али се нашег театра нисам одрекао. Наставио сам, с једнаким жаром и упорношћу, да водим 1958. године започету евиденцију позоришне куће, из које су после изникле три моје књиге о њеном историјату.
ДРАГОЦЕНИ ПОДАЦИ
– Вођење позоришне евиденције је, збиља, мукотрпан посао. Имао сам персоналне картоне не само глумаца и редитеља, него и комплетног пропратног особља. Бележио сам ко је, шта и када играо, писао шта се дешавало током сезоне и ван ње, на које се фестивале путовало, ко је каву награду остварио. Кад се све сабере, вредело је тог мог големог труда – поручује Сава Савин.
ВАЖНА УЛОГА
Поменимо Савине глумачке почетке у Кикинди. Чим се Сава доселио у Кикинду похитао је у позориште. Убрзо му је додељена главна мушка улога у „Хасанагиници“. Ваљда, претпоставља, због продорног гласа и беспрекорне дикције. Присећа се осталих у представи. Душанка Влајић играла је Хасанагиницу, султанија је била Љубица Степанов, а ту су још били Јелисавета Шуковић, Станимир Драговић и Жарко Будовалчев.
ПРЕДНОСТ АМАТЕРИЗМУ
– Наше позориште је, након 48 година аматерског деловања, попримило статус професионалне куће. Играо сам, наравно, и даље, без хонорара и било какве новчане надокнаде. Када бих морао да се определим за једну од две статусне варијанте, предност бих дао аматеризму, безрезервно. Зна се и зашто. Позориште је у време аматеризма свакодневно врвело од људи. Сем глумaца, редитеља и осталог позоришног особља, у наше просторије свраћали су љубитељи театра и културе, просветари, школска омладина, чак и радничка класа. Већ на почетку професионализма све то позитивно и лепо је за кратко време утихнуло. Дође публика, одгледа представу и тихо, не застајући, нестане. Закључујем да аматери живе да би играли, а професионалци играју да би живели – јасан је Сава Савин.
М. Иветић