Дејан Ивановић (31), након што је прошао обуку у свим млађим селекцијама, није добио прилику за деби у сениорском тиму ОФК Кикинде па је кренуо у потрагу за фудбалском срећом по селима северног Баната, кикиндског ЖАК-а, потом био и на југу, у Вршцу и панчевачком Динаму, да би се тек 2020. вратио на кикиндски Градски стадион и онда, у два наврата, бивао један од најбитнијих појединаца приликом пласмана ОФК Кикинде у српсколигашку „Војводину”. Носио је као заменик и траку око руке, а од летос је и капитен „црвено-белих”.

– Када сам завршио стаж у млађим селекцијама ОФК Кикинде, Српска лига била је изузетна, а ја премлад па нисам добио прилику ни на кашичицу, макар с клупе у финишу мечева, али и клуб је ускоро потпуно потонуо, замало да испадне и у најнижи међуопштински ранг, тако да сам ја заправо у то време и по оближњим сеоским клубовима играо у много вишим степенима, а с Козаром и у Српској лиги, Вршац и Динамо такође су били у том рангу – присећа се Ивановић

Уследио је ипак нови, додуше још увек полагани, успон ОФК Кикинде.

– Требало је да прође деценија па да клуб поново крене ка вишим ранговима и у организационом и у играчком погледу. Здрава прича је направљена, позван сам пре пет година и све се поклопило како треба, Иако смо након првог уласка у Српску лигу одмах испали, сада након другог повратка, 2023. године, ОФК Кикинда је један од најстабилнијих клубова у трећем рангу, не само у Војводини.

Сигуран је Ивановић да се приближава и сезона када ће се у Кикинди играти савезни ранг.

– Близу смо, иако нема притиска ни ове нити ће га бити наредне сезоне, а велики је промет играча и често крећемо све од почетка. Међутим, има и то својих дражи, сваког прелазног рока долазе нови клинци за које се ја везујем и то ми је мотив да им помогнем. И ове зиме ми је тешко пало када су отишли сви они млади момци, десеторица њих, који су ми били пре свега добри пријатељи, причали смо не само о фудбалу већ и о животу, а нека им је срећно, поготово тројици у савезном рангу.

Мењао је Ивановић и позиције у тиму.

– Себе као најкориснијег видим у самом шпицу напада, центарфор сам. Но, претходне сезоне тренер Шпоња дошао је на занимљиву идеју и померио ме на десног бека-крило. На неколико контролних утакмица добро сам одиграо и ту сам и остао за његовог мандата, а играо сам понекад чак и потпуно дефанзивно по десној страни и тада смо повезали  пет или шест утакмица без примљеног гола. Тренутно сам полушпиц код новог тренера Ђокића, добро ми је и у тој улози, имам његову подршку, саветује ме око позиционирања и око задатака које очекује од мене, а ко зна на којој ћу позицији завршити каријеру – закључује с осмехом Ивановић, увек позитвне енергије што и не чуди, јер весељак је по природи.

Брат Ђорђе Ивановић много је познатији, почев од игара у Спартаку, Партизану, иностранству, Чукаричком.

– Велики је професионалац. Он живи за фудбал и не зна за другачији живот. Иако млађи, његови ми савети помажу како у игри тако и ван терена, премда је то код нас узајамно. Често пита за ОФК Кикинду, из чије пионирске селекције се отиснуо у свет, интересује се како смо играли, како тренирамо, које су нам амбиције…

Био је Дејан и мокрински кнез.

– У једном тренутку покушао сам да се бавим и локалном политиком, чак сам био и изабран и за председника савета Месне заједнице Мокрин, у који сам с родитељима доселио када су ми биле три године. Међутим, то је посао који захтева огромну одговорност и много времена којег ја више нисам имао поред фудбала, музичких наступа и рада, као професор физичког, у кикиндској Предшколској установи.

Музиком се давно пре политике бавио, док је био у нижим ранговима наступао и по весељима с хармоником и уз микрофон, најчешће суботом након утакмице.

– Планирам да играм у ОФК Кикинди докле год будем користан, а када окачим копачке о клин, потпуно ћу се посветити музици и ту јурити другу половину „радног стажа”, наравно уз своју професију у Предшколској установи.

На последњем дружењу, на крају јесени у ресторану „Ловац”, замало je  украo славу музичарима задуженим за забаву.

– За добар провод био је задужен мој добар пријатељ и колега Били, који ми је у једном делу без поговора уступио микрофон да мало и ја забавим саиграче, управу и пријатеље клуба. Уживам у томе, као и у фудбалу – вели Дејан који је, наравно, свој зарађени „бакшиш” те вечери проследио пријатељима музичарима.