Постоје животи који се не деле на детињство и одрасло доба, већ који од самог почетка траже зрелост. Двадесетчетворогодишњи Веселин Мандарин из Иђоша један је од оних људи који су одрастали брже него што је требало, али не зато што су то желели, већ зато што је живот пред њих поставио околности које се не могу одложити, не могу се игнорисати и не могу се препустити неком другом.

Када данас говори о свом детињству, не почиње од игре, школе или безбрижности, већ од једне слике која се понавља.

-Прва асоцијација на детињство ми је туга. Ходници болнице. И молитва да мајка остане жива.

И управо у томе лежи суштина његове приче — не у томе што је било тешко, већ у томе што је било континуирано, тихо и свакодневно.

ДЕТЕ КОЈЕ ЈЕ УВЕК ЖУРИЛО КУЋИ

Док су друга деца после школе остајала на улици, продужавала игру, тражила још један сат без обавеза, Веселин је имао само један циљ — да што пре стигне кући. Не зато што га је чекала топлина, већ зато што га је чекала одговорност. Са седам година, учио је како да скува ручак, како да препозна промену у мајчином понашању и како да реагује када се свет одједном промени унутар четири зида.

-Враћао бих се кући и никада нисам знао шта ћу затећи. Од депресивних епизода и неконтролисаног плача који би ме испратили у школу до агресије и покушаја суицида које сам затицао при повратку. То је био страх који се не гаси – искрен је Веселин.

И можда је управо то најтеже објаснити онима који никада нису живели у сличним околностима — да страх не долази у таласима, већ да постаје стање.

У кући га је чекала даноћна борба са мајчином болешћу. Са својих дванаест година, већ је водио мајку на контроле и комисије. А напољу, међу вршњацима, чекала га је борба са неразумевањем. Веселин није био само дете које носи породични терет, већ и дете које није припадало.

-Трпео сам увреде и вербално насиље јер сам био другачији. Био сам повучен, нисам имао снаге да објашњавам другима кроз шта пролазима. А нисам желео ни сажаљење. Још мање сам желео да неко сазна истину и почне ружно да прича о мојој мајци. Било ми је лакше да вређају мене него њу.

И зато је ћутао. Али то ћутање није било слабост — било је заштита.

Ипак, упркос свему, постојали су тренуци светла: кратки, ретки, али упечатљиви. Тренуци у којима је мајка била „добро“, у којима је била она коју је свет некада познавао — образована, топла, насмејана жена која пева, учи, разговара.

-Ти тренуци су ми најдражи. Кратки моменти у којима смо читали или певали заједно. Учила би ме да кувам или ми помагала са градивом у школи. Најлепша успомена ми је са завршне приредбе у вртићу. Тих дана била је добро и могао сам у њеним очима да видим љубав и понос што ускоро крећем у школу.

И можда управо у тим тренуцима лежи одговор на питање како се издржи.

-Не издржава се због онога што је тешко. Издржава се због онога што је вредно. А моја мајка јесте вредна свег труда и одрицања.

СЦЕНА КОЈА МЕЊА ЖИВОТ

Један од најтежих тренутака догодио се на путу, у другом граду. Ситуација која је почела као обичан повратак кући, а завршила се као борба за живот.

-Мајка је доживела епилептични напад у колима. Срце јој је стало. Није дисала. Пена и крв на устима, а ми смо у непознатом граду. Срећа па се то догодило у центру града, испред полицијске станице па су полицајци позвали хитну помоћ. Ми смо били у колима иза амбулантних кола. Тих десетак минута, док нисмо знали да ли још увек дише, били су најгори у мом животу – присећа се наш саговорник.

И управо ту, у ходнику болнице, између страха и неизвесности, родила се одлука која ће му одредити пут: да остане, да помогне, да учи. Да буде онај који неће стајати беспомоћно.

Зато Веселин данас ради у здравству. Свакодневно је у контакту са људима којима је потребна помоћ. Али за разлику од многих, он не посматра пацијенте кроз дијагнозу. Он их види као нечије најближе.

-Увек имам на уму да је то нечија мајка, отац или дете. И желим да их третирам онако како сам ја желео да се опходе према мени док сам као дете водио мајку на прегледе и контроле.

Паралелно са тим, Веселин пише. Песме и афоризме смишља од десете године, када је папир постао једино место где је могао да изговори оно што је носио у себи.

-Папир је трпео све што нисам могао да кажем – прича овај млади песник.

Из тог папира настале су књиге. Две збирке песама већ су објављене а трећа ће ускоро у штампу. Веселин тренутно ради и на свом првом роману који је, како каже, научнофантастичног карактера.

ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ОСТАО УЗ РОДИТЕЉЕ

Када данас говори о свом животу, Веселин не бежи од истине. Признаје да му је све то узело детињство, али да му је истовремено дало нешто што се не може научити: саосећање, стрпљење и снагу да остане.

-Ја сам поносан на своју породицу и на све што смо прошли. Поносан сам на свог тату што је остао са мојом мајком у браку. Прошли смо много тога али се још увек држимо заједно, и за то сам захвалан Богу.

И можда је то оно што ову причу чини посебном. Не зато што је тешка, већ зато што није огорчена.

Сада, када каже да осећа мир, то не значи да је живот постао лак. То значи да је Веселин научио да живи са свим што носи.

– Као дете сам заспивао и будио се у сузама, са страхом од тога шта носи дан. Данас легнем срећан и будим се срећан, и на томе сам захвалан.

И у томе нема велике драме, нема патетике. Само једна тиха, упорна одлука да се остане човек.

Данас, Веселин је фармацеутски техничар, медицински техничар и студент фармације.

-У Општој болници Кикинда сам сада на усавршавању, на стицању лиценце за самосталан рад. Поред тога, неких годину дана радим у Геронтолошком центру где нашим најстаријим суграђанима, поред здравствених и социјалних аспеката неге, доприносим да се осећају да је неко ту за њих.

И тако Веселин Мандарин није само младић који је прошао кроз тешко детињство. Он је човек који је из те голготе изашао са жељом да помогне другима, да говори, да разуме и да не окрене главу од туђег бола. У времену у којем се често заборавља шта значи остати уз некога — он подсећа да љубав није увек лака. Али да је, када је истинска, увек довољно јака.

Т. Д.