децембар 6, 2025

Дан: 27. јул 2025.

sveca

Небојша Муратовић (50) из Кикинде, преминуо је пошто му је нагло позлило на 15. Крајишком вишебоју у Банатском Великом Селу. Муратовић је хитно пребачен у Општу болницу у Кикинди где је, упркос напорима лекара, преминуо.

Вест је потврђена из Удружења „Крајишки вишебој“, организатора манифестације.

– По свему судећи, издало га је срце. Небојша се изненада срушио. Он је ранијих година био учесник такмичења Стронгмен, а на овом члан екипе „Крајишници“ из Банатског Великог Села. Оваква трагедија никада се није догодила на овом такмичењу. Упућујемо најдубље саучешће породици Небојше Муратовића – саопштили су чланови Удружења „Крајишки вишебој“.

Услед трагичног исхода, такмичење је одмах прекинуто, а остатак програма отказан.

С. В. О.

automobil-2

Због изазивања саобраћајне несреће са смртним исходом, 42-годишњи М. В. из Накова правноснажно је осуђен на три године затвора. Апелациони суд у Новом Саду потврдио је пресуду Вишег суда у Зрењанину, чиме је окончан кривични поступак покренут на основу оптужнице Вишег јавног тужилаштва.

М. В. је проглашен кривим за тешко дело против безбедности јавног саобраћаја. Осим затворске казне, изречена му је и петогодишња забрана управљања моторним возилима „Б“ категорије.

Несрећа се догодила 10. јуна 2023. године недалеко од Накова. Према пресуди, возач је у тренутку удеса био у стању средње алкохолисаности, а кретао се брзином од 190 километара на сат. У једном моменту изгубио је контролу над возилом и прешао у супротну траку, где је директно ударио у аутомобил којим је управљао И. Б.

Од силине судара, возило у које је ударио излетело је са пута и преврнуло се. И. Б. је преминуо на лицу места од последица тешких телесних повреда.

Krajiski-viseboj-(9)

Централног дана манифестације Великоселски дани, градоначелник Кикинде Младен Богдан и јереј Немања Милинковић обишли су радове на Цркви Светог Василија Острошког Чудотворца у овом месту.

Данас је одржан и 15. Крајишки вишебој, традиционално спортско-надметање крајишких удружења, које је свечано отворио градоначелник.

– Треба да чувамо сећања на завичај и никада не заборавимо одакле смо и ко смо. Пркос нас је сачувао, као и тај љути крајишки камен, то нам даје снагу за борбу и опстанак. Људи који су овде дошли били су прихваћени и одржали су се. Данас заједно чинимо једно шаролико, снажно јединство. Свако треба да сачува своје обичаје јер је то услов нашег трајања. Треба да чувамо веру, српство, наше игре, и зато ми је драго што нас је овде данас толико. Увек ћемо бити уз вас, и сваке године ћемо овде да зборујемо – поручио је Младен Богдан.

На вишебоју је учествовало седам екипа – из Кикинде, Нових Козараца, Уба, Свилајнца и чак три екипе из самог Великог Села. Посетиоци су могли да уживају у омиљеним дисциплинама: вучењу конопца, ношењу џакова у штафети, скоку у даљ и вис, као и у бацању камена с рамена. Посебну пажњу изазвала је ревијална дисциплина за најмлађе – трка у џаковима.

– Презадовољни смо посетом, време нас је послужило. Наша екипа учествује на  вишебојима у нашој земљи, Републици Српској и Црној Гори. Имамо подршку Месне заједнице, Града, донатора и привредника. Цело Велико Село је укључено у организацију – истакао је Стојан Добранин, председник Удружења „Крајишки вишебој“.

Подршку манифестацији пружила је и Месна заједница, а председница Мира Пећанац истакла је да је ово догађај који вреднује корене, традицију и снагу крајишког народа.

– Поносни смо јер се кроз омладину види витешка борба наших предака. МЗ ће увек подржавати Вишебој, као и сва удружења у Великом Селу, јер се поносимо њима – нагласила је Пећанац.

У Великом Селу традиција и заједништво, и данас се показало, живе, трају и чувају се пуним срцем.

С. В. О.

plivanje

На међународном пливачком митингу у Сенти, на којем је наступило 19 клубова из: Хрватске, Мађарске, Кеније, Уганде и Србије, Велика Кикинда наступила је са 42. такмичара свих узраста и освојла 37 медаља (14-11-12).
Освајачи, неки и по више одличја, злато: Александар Соколаи, Страхиња Стокић, Иван Марков, Огњен Терек, Михајло Томић, Филип Ђукић, Јована Савић, Лена Стојановић, Александра Протић, Искра Михаљчић, Теодора Станчић, Александра Протић, мушка штафета (Стокић, Карановић, Киурски, Протић), сребро: Марко Протић, Вук Карановић, Марко Стојков, Иван Марков, Данило Кокот, Теодора Станчић, Јована Савић, Ноеми Будаи, Лена Стојановић, Миња Балинт, бронза: Страхиња Стокић, Јован Сабо, Михајло Убавић, Петар Николин, Александар Соколаи, Филип Ђукић, Јован Сабо, Миња Балинт, Теодора Ћурчин, Ванеса Попов, Искра Михаљчић, женска штафета (Балинт, Ћурчин, Стефановић, Станчић).
Д. П.

Vaspitacice-(3)

Среда је и топло летње вече у башти кафића у центру града. Заправо нису важне ни временске прилике ни доба године – важно је да је то тај, посебан дан. За дружење, за причу, за сећања и подршку. Готово све су већ три деценије пензионерке и најмање 35 година васпитавале су Кикинђане. Речи су јасне и разговетне, тон је миран, а поглед благ. препознаћете их чак и ако их не познајете, и ако вас ниједна од њих није учила да треба рећи хвала и молим и како се држи она мала кашика у забавишту и везује пертла, да играчке треба вратити на место, али и како се воли, грли и прашта.

Пензионисане васпитачице – Иванка, Јелена, две Олге, и наставница Марија, као и још неке које тада нисмо затекли, чврсто се држе за своје среде. Заправо, једна за другу, за своја сећања и нове дане.

– Једва чекам да дођем. Претресамо успомене, догађаје из вртића. А имамо и теме, данас су то били зуби – каже васпитачица Јелена Бешлин која је читав радни век посветила малишанима у вртићу „Лептирић“. – Сећамо се и дечијих бисера. Имала сам једног Нешу и радили смо физичко: прво загревање, па трчање, како коњић диже ногу, како рода… Одједном, видим да Неша лежи. Била сам заборавила да је био болестан претходних дана, помислила сам да сам погрешила, да сам претерала… Притрчим му и питам га „Шта је било, Нешо?“. А он каже: „Васпитачице, липс’о коњ“.

Васпитачица Јелена била је посебно цењена јер је основала први оркестар удараљки са којим су деца путовала, наступала на такмичењима, чак државним, па на „Коларцу“ и у емисији „Музички тобоган“.

– Нико у Србији није имао такав оркестар – додаје, а колегинице потврђују.

Њен креативни дух не мирује ни после три деценије пензионерског стажа.

– Бавим се сликањем и чини ми се да ме то подмлађује – каже.

За васпитачицу Олгу Пејаков, празници су чак два дана у седмици – уторак, када има  сликарску радионицу у КУД „Сунчана јесен“ и, наравно, среда.

– Нека деца, неке изјаве, остану урезане – каже. – Добро се сећам, седели су за столом и јели, и неко је почео да кашље. Други су га опоменули да треба да стави руку на уста. А онда се јавило једно дете: „Ми код куће, кад имамо неког, кашљемо с руком, а кад нема никог – ми без руке“.

Наставница Марија Новаковић каже да се овом друштву прикључила када је остала без свог круга наставница из школе. Предавала је, 35 година, музичко, у ОШ „Ђура Јакшић“. Њена недеља потпуно је испуњена: поред окупљања средом, обавезни су и хор, креативна радионица, али и игранке и заједничке прославе рођендана у Градском удружењу пензионера.

– Важно је одржавати везе, због физичког и менталног здравља – када си активан, не мислиш на то што те боли, на ружне ствари. У овим годинама свако има своју прошлост, своје губитке, а овако, док одржавамо везе, нисмо сами. Причамо, шалимо се, и научимо много једна од друге.

Олга Булић, иначе ћерка свештеника из Башаида, управо у том месту је и добила први посао по завршетку Васпитачке школе.

– Имам привезак од јантара, који је тежак. Док сам, преко дечијих глава, уписивала имена на њихове цртеже, тај привезак их је ударао, а ја на то нисам обратила пажњу. Све до једног момента када се један дечак окренуо према мени и рекао: „Докле ћеш ми кламћати са тим по глави?“ – испричала је Олга која је у пензију, такође, отишла из „Плавог чуперка“.

У то време, када је почела да ради, прве сликовнице, играчке и телевизијске емисије деца су, каже, видела у вртићу.

– То како су они доживљавали ове за њих нове ствари, ту радост, тешко је описати. Јасно се тога сећам и памтим као дивне тренутке.

Била су то друкчија времена, били су друкчији и деца и родитељи, било је више поштовања, надовезује се васпитачица Иванка Ђукановић која је у пензију отишла из „Плавог чуперка“.

– Родитељи су нам причали – када дете у кући за нешто каже „Тако је васпитачица рекла“, престајала је свака расправа. Васпитачице су биле и поштоване и волели су нас иако је морала да се одржава дисциплина, па имали смо по 30 деце у групи – истиче васпитачица Иванка. – Сада ми је најдраже када ми притрчи да ме изљуби нечија бака или дека, неко од моје деце од пре 50 и више година.

Увек има и туђих анегдота, као што је она из групе њихове колегинице Данице. Био је први дан и један дечак је плакао, није хтео да иде у вртић. Кад је мама рекла да васпитачица зна да свира, он је рекао: „Ако зна да свира ‘Три метера сомота’ ја ћу ићи у забавиште. И васпитачица је брзо научила, одсвирала му песму и он је решио да крене у забавиште. Данас је доктор наука.

Васпитачице памте и оно што дечије главице забораве. И труде се, кажу, да им у том, раном периоду, установе и хигијенске и културолошке навике. Јер, кажу, оне које се стекну до седме године, и остају. Тврде још да личност детета, чак и афинитети, могу да се препознају већ у трећој години. Оне то виде, јер су започињале одрастање више стотина малишана, увек изнова. Зато знају и подсећају: родитељи треба да поштују своје дете, васпитача и учитеља. И да увек брину о томе у каквом је дете друштву. Јер, сигурне су у то – домаће васпитање је основ, све остало је надоградња.

Ипак, са жаљењем закључују да је, временом, због промена у друштву, дошло и до промене статуса васпитача, али и односа родитеља према онима који им децу и по вокацији и по називу – васпитавају.

Зато средом, за великим столом у башти увек има и мало сете. Али често и радости.

– Частимо често и за све – за унукин дипломски, за унуков пријем на факултет, за још једно праунуче, за три нова зуба – кажу. – Али се много и жалимо – ко је пао, коме се шта ружно десило. И овде нађемо утеху, увек. Дружење је увек лековито, а посебно ако је неко сам. Против самоће се треба борити.

И тешко би било да им не поверујете. Јер и за ово седмично окупљање, оне су дотеране и лепе. Због себе, због самопоштовања и зато што воља и добро расположење често захтевају подстицај. Био он у новој огрлици или старој анегдоти. Ове пензионерке привилеговане су још једним подстреком – импулсом младости који носе од своје деце све ове године.

„Сетим се дететовог имена чим га угледам и без обзира на то колико година има“, каже једна од њих. Друга у човеку који јој прилази одмах препозна седмогодишњака у својој групи. Јер поглед, и осмех, и дечији однос према својој васпитачици тешко нестаје. И не би ни требало.

„Тако је рекла васпитачица“ универзалнa je порукa достојнa доброг човека. Да ли се сећамо шта нам је говорила васпитачица? И да ли бисмо јој се свидели овакви какви смо постали?

С. Вуловић Остојић

Don`t copy text!