zid plača

ба3ф6040-21е2-4ф69-б5фф-цб6фа97а0дц3

Представници борачких организација, породице убијених, градоначелник Никола Лукач и председник Скупштине града Младен Богдан у присуству грађана положили су венце на Зид плача” у дворишту Курије. На овај начин одата је почаст родољубима убијеним 3. и 9. јануара 1942. године, када је Уредбом о одмазди немачих власти за једног убијеног Немца стрељано 50 Срба, а за једног рањеног стрељано је 25. Овом приликом свештеници Српске православне цркве служили су парастос.

-Овде смо да се помолимо Богу и да превазиђемо разлике које  су постојале дуго година. Са љубављу и поштовањем сећамо се жртве погинулих коју су поднели за народ и за град, а да би сачували образ, достојанство и душу – рекао је свештеник Мирослав Бубало.

Душан Татић са фамилијом дошао је да ода почаст стрицу Милораду Татићу.

-Очев рођени брат имао је 21 годину када је стрељан. На жалост, наша породица изгубила је и Душана који је био у логору у Бањици и стрељан је у Јајинцима 14 месеци после Милорада. Наша породица је скупо платила цену слободе – сазнали смо од Душана татића.

Оцу Љубомиру и његовим родитељима Милици и Милану Маркову почаст је одала Ружица Татић (83).

-Мој отац Љубомир Марков стрељан је 9. јануара у ондашњем Карлову, садашњем Новом Милошеву јер је био у Зрењанину у затвору. Бака и деда, Милица и Милан Марков, стрељани су у Кикинди и њихова имена су исписана на „Зиду плача“. Откада знам за себе долазим, а како су ми причали оца су из кикиндског у бечкеречки затвор пребацили 5. децембра 1941. године, да би после месец дана био стрељан – присетила се Ружица.

Крвави пир у дворишту тадашње Курије почео је 3. јануара када је стрељано девет припадника Драгутиновачког партизанског одреда. Он је настављен и 9. јануара, када су осећања српског народа везана за Божић. Тада је стрељано 30 Кикинђана.

-Културу сећања подржавамо, све жртве помињемо и сви заједно сећамо се трагичних догађаја из наше историје. Одајемо поштовање свакоме ко је дао живот да би ми данас живели у слободи. Не смемо да дозволимо да нам се историја понавља јер само заједнички и сложно можемо да градимо квалитетну будућност – прецизирао је градоначелник Лукач.

Ово је један од најтежих дана у историји Кикинде, рекао је Младен Богдан.

-Кикинда се сећа својих мученика, хероја и људи који су погинули да би ми данас били слободни. Сведоци смо да је слобода извојевана, а сви они који су учествовали у томе нису марили за своје животе. Морамо да сачувамо њихове тековине и успомену на њих јер наш град увек је био слободарски – додао је Младен Богдан.

После стрељања тела убијених 24 сата била су обешена на Градском тргу. Иако су били божићни празници Немци су забранили да звоњаву црквених звона, да се не би протумачило као почаст убијенима.

 

 

Еwywф5цWYААзд45

Адам Гросман, Петер Книес и Петер Бартл била су тројица припадника немачке пољске полиције којима се 24. августа 1941. године изгубио сваки траг, након што су кренули у великокикиндски атар. Немачке полицијске власти утврдиће „напорним и дуготрајним настојањима“ да су, возећи се својим бициклима на путу Велика Кикинда-Башаид, наишли на припаднике драгутиновачког партизанског одреда који су их убили и закопали у оближњем кукурузишту.  Њихови лешеви пронађени су последњег дана 1941. године. Уследиће сурова освета.

Трећег јануара 1942. године у парку поред Соколане у центру Кикинде, прво је организована погребна свечаност за побијене Немце, а потом јавно стрељање у дворишту Курије. Због убиства тројице немачких пољочувара, погубљена су деветорица родољуба из Драгутинова и Беодре, међу којима је био и командант Одреда Лазар Пајић.

На великим црвеним плакатима, грађанство је обавештено о стрељању „комунистичких злотвора“. Шесторица су били партизани, а тројица су оптужени да су им помагали и пружали склониште. Како би додатно застрашили становништво,  беживотна тела родољуба окачили су на вешала испред православне цркве где су висила 24 сата.

У поподневним сатима, у затвор Курије, враћен је транспорт кикиндских затвореника са Бањице. Разлога за радост због повратка, убрзо ће се испоставити, није било. Стрељање припадника драгутиновачког одреда било је само увод у још свирепији злочин.

Наредба о одмаздама предвиђала је да за једног убијеног немачког војника, следи смртна казна за 50 до 100 комуниста. Паул Бадер, војни заповедник, 22. децембра издаје заповест по којој ће за једног убијеног Немца бити стрељано 50, а за рањеног 25 партизана.

Како стрељање 3. јануара није било у складу са заповешћу о одмаздама, за ново јавно стрељање одабран је трећи дан православног Божића. Одсек јавне безбедности забранио је да се црквена звона оглашавају од 9 до 11. јануара како се звоњава не би протумачила као пошта стрељаним родољубима.

Да је на помолу масакр, злослутно су најавила вешала подигнута испред Курије осмог јануара. Деветог јануара појавили су се плакати Управног одсека Подбанског звања о стрељањима која ће уследити истог дана у Кикинди, Мокрину, Аранђелову, Драгутинову и Петровграду. Жртве су 150 грађана српске и ромске националности, заробљени у рацијама током јесени 1941. године: партизани, њихови симпатизери, али и слободарски опредељени људи који нису желели да прихвате немачку окупацију. На плакату су исписана имена са кратким описом „кривице“: чланство у СКОЈ-у и КПЈ, сакупљање и преношење оружја, курирска служба за партизане, скривање илегалаца…

Крвава драма у дворишту Курије почела је у 10 часова. Пред стрељачки вод од 50 полицајаца, извођени су у групама од по десет- 25-годишњи студент права, 21-годишњи кројачки помоћник, 56-годишња домаћица, 47-годишњи баштован, 36-годишњи пољопривредник… Извршење злочина праћено је аплаузима и повицима из гледалишта. Кроз отворене прозоре Курије, војници, полицајци и цивили посматрали су стрељање, а неки од њих као полицијски комесар Антон Вебер повели су и своју децу. Побијено је 30 антифашиста-  21 Кикинђанин и 9 Мокринчана. Пошто су жртве 24 сата висиле на вешалима, мобилисани Роми однели су их колима иза католичког гробља код железничке станице и закопали у заједничку раку.

У свом извештају, срески начелник др Е. Кусинг навео је да су се стрељани „јуначки држали“. Док је прва група викала опроштајне речи својим укућанима и рођацима, друга и трећа су „клицале Совјетској Русији и слично“.

Тог деветог јануара 1942, фашисти су стрељали по 30 родољуба у Кикинди, Мокрину, Петровграду, Аранђелову и Драгутинову. У Банатском Аранђелову, за разлику од других места, жртвама је било дозвољено да напишу опроштајна писма.

Обележавање 9. јануара

Полагањем венаца и комеморативним скупом испред “зида плача” у дворишту Курије, борачке организације на челу са СУБНОР-ом заједно са представницима града, у понедељак 9. јануара у 11 сати  обележиће 81 годину од свирепог злочина и одати пошту страдалим жртвама.