Ударио, као главни и одговорни уредник, темеље некадашњој „Комуни“, новинарски кадар мукотрпно подучавајући основама професије, посебно инсистирајући на писмености и лепом изражавању на српском језику – без туђица. Некадашњи ђаци Гимназије и Педагошке школе памте га као строгог и праведног предавача, од којег је имало шта да се научи
На личном плану деловао је андрићевски самотно, скоро у потпуности затворен за јавност. А у радном смислу био је скроз другачији: за сарадњу и комуникацију увек отворен и непосредан, „расипнички“ друге дарујући непрегледним знањем из књижевности и лингвистике. У исти мах до бескраја тврдокоран у принципима којих се у размишљању и делању строго придржавао.
Такав је у најкраћем, на основу штурих званичних података и казивања оних који су га донекле, дакле не у потпуности, познавали, био Радослав Јеринкић (1931 – 2016). Неоспорно један од највећих интелектуалаца Кикинде у другој половини прошлог века и првој деценији овог миленијума. Иза себе је, и поред огромног списатељског потенцијала, оставио симболичан писани траг – брошуру „Развој радничког покрета у Кикинди“ и то као један од аутора. Без довољне списатељске заоставштине неумитно лагано пада у заборав.
Остао је Јеринкић, међутим, у сећању преосталим ревносним читаоцима некадашњег локалног гласила „Комуна“, по његовој идеји осмишљеног и 1961. године реализованог. Нису га заборавиле ни колеге из образовања са којима је радио, нити ђаци Гимназије и Педагошке школе, у којима је предавао српски језик и књижевност. Помињу га, у најлепшем смислу, у локалним установама културе, посебно у градској библиотеци, чији је био најредовнији гост и најревноснији читалац.
Писац и некадашњи издавач Пера Јанчић с посебним пијететом беседи о Јеринкићу. Присећа се 1966. године и младалачког изазова да се, као матурант, окуша у новинарству. Чим је крочио у скучене просторије „Комуне“ у приземљу Комитетове зграде, суочио с огромним искушењем. Јеринкић га је, као главни и одговорни уредник, очински дочекао, па му „диктаторски“ предочио правила рада и понашања у редакцији.
– Јесам се у том моменту збунио, али се нисам поколебао – прича Јанчић како је упловио у новинарске воде. – Јеринкић је био изузетно вредан и одговоран. Био је непопустљив, захтевајући од новинара да, зависно од теме и њеног значаја, ревносно поштују одговарајућу новинску форму, као и да се прикладно понашају на послу и на јавном месту. Тражио је да пишем најједноставније текстове, али ми је, такође, веома брзо одобрио сопствену рубрику, у којој сам покушавао да будем духовит. Запамтио сам га као строгог, боље рећи веома строгог, уредника. Инсистирао је да текстови буду сажети, занатски урађени, јасни. Мене је, у неким моментима, чак бодрио и хвалио, али је умео и да ме натера да одређени текст, ако није по његовој мери пет-шест пута прерађујем и прекуцавам. Било ми је у тим тренуцима мучно да га слушам и поступам по његовом налогу. А касније, када сам се озбиљније латио пера, схватио сам да су те његове грубе лекције о писмености и стилистици писања за мене биле – лековите. До неба му хвала за то…
ЈЕЗИЧКИ ФАНАТИК Радослав Јеринкић
Већини сталних новинара „Комуне“ није годио такав метод рада. Појединци су се бунили, опирали наметнутој строгоћи. Узалуд. Можда је, у том смислу, требало да буде тактичнији и флексибилнији. Јеринкић није попуштао, највероватније страхујући од евентуалног кикса и у таквим ситуацијама неминовне оштре замерке власти, односно партије. Не сме се занемарити чињеница да је то време комунизма…
Јанчић додаје да је Јеринкић у новинарској каријери најмање стотину особа подучавао да, како вели, „саставе прву реченицу, а да у њој буде барем мало граматике и правописа“. Својеврсну мисионарску улогу описмењавања наставио је и када је дигао руке од професионалног новинарства, прешавши, као професор српског језика, у просвету. Никога од бројних знаних и незнаних овдашњих љубитеља писања углавном у покушају, који су тражили помоћ и савет, није одбио, маратонски им редигујући и лекторишући рукописе. И то без накнаде. Нека таква монографска остварења у толикој мери је прерађивао и дотеривао да је могао и сам да их потпише. За Јанчића, али и остале наше саговорнике, Јеринкић је, све у свему, личност достојна сећања и поштовања.
Књижевница Марија Танацков каже да је познавала професора Јеринкића. Колеге су по струци. Обоје, у једнакој мери, у Кикинди слове за искрене љубитеље писане речи понајвише лепе књижевности. Марија је велики део радног века провела у Библиотеци „Јован Поповић“. Напомиње да је Јеринкић деценијама скоро свакодневно свраћао у библиотечке одаје.
-Сем обавезног прелиставања дневне и периодичне штампе, често је користио књиге из нашег научног фонда. Био је, збиља, интелектуалац од угледа. Озбиљно је схватао сопствену улогу у развоју друштва са задатком да, како је говорио, као интелектуалац ревносно прати одређене области друштвеног живота, пре свега уметност, језик и образовање. Поседовао је огромно знање из друштвених наука… Јеринкић је живео аскетски, као Иво Андрић у провинцијским размерама. супруга га је ослободила свих кућних обавеза. дане је проводио уроњен у читање, којем је био посвећен – до самоуништења.
Јеринкић је, иначе, из прве генерације студената који су, након Другог светског рата, завршили књижевност на Филолошком факултету у Београду. Касније је магистрирао. Из просвете је отишао у пензију. Једно време, у првим годинама прошле деценије, био је, као лектор, ангажован у локалним новинама. Новинар Милан Срдић памти га као мирну, сталожену, ненаметљиву особу, с господственим манирима.
Није се Јеринкић дуго на том привременом волонтерском послу задржао. Убрзо је одустао од било каквог друштвеног ангажмана. Виђан је касније на пригодним културним манифестацијама у граду, које је са супругом редовно посећивао.
ПОМОГАО АНГЕЛИ
-Био ми је Јеринкић професор у овдашњој гимназији. Јесте био строг. Тражио је од ђака много.Та његова строгоћа за мене је у почетку била посебно оптерећујућа, јер сам дошла из Основне школе „Фејеш Клара“ у којој сам наставу похађала на мађарском језику. Била сам, међутим, истрајна, и поред свих потешкоћа с којима сам се суочила. А професоров метод рада помогао ми је да се брзо „прешалтујем“ на српски језик и у говорном смислу функционишем као остали ученици – напомиње директорка Високе школе струковних студија за образовање васпитача у нашем граду др Ангела Месарош Живков, проф.
ИШАО ОЧЕВИМ СТОПАМА
Радослав је рођен у селу Кумане. Потиче из новинарске породице. Његов отац Радивој писао је за лист „Југословен“. Животна сапутница Зорица, која је радни век провела у градској Пореској управи, била му је велика узданица. Преминула је недуго после њега. Немају потомке.
У новом броју градског информативног недељника КОМУНА читајте:
Значајан јубилеј некадашњег Дома омладине, садашњег Културног центра- 40 година младости и културе
Почиње Фестивал балона на Старом језеру, вечерас величанствени призор Нигхт глоw
Локални омбудсман Драгиша Михајловић: Како упутити притужбу и које су надлежности заштитника грађана?
Сјајан успех! Ученице Техничке школе „Михајло Пупин“ Сања Ђилас и Ана Брстина донеле бронзу са 30. Републичког такмичења средњих саобраћајних школа у Земуну
Већ две деценије држе се договора да се сваке последње мајске суботе сусретну и у кафанском амбијенту сити испричају. Поносни на другаре – уважене универзитетске професоре, врсне инжењере, познате фудбалере… Дружење машинаца који су матурирали давне 1970.
Познати новосадски новинар и водитељ Александар Филиповић о Кикинди и овдашњим људима, а суграђанин Војислав Ђукић о џемовању средом и Сувача демо фесту…
Ту је и нова рубрика: Фото времеплов Кикинде и околине- Како су Новокозарчани угостили малишане из Русије након незапамћене хаварије у нуклеарној електрани Чернобиљ
Не пропустите преглед спортских дешавања…
Из броја у број, КОМУНА вас награђује у сарадњи са пријатељима наше куће. Осетите укус праве италијанске пице у предивном ентеријеру Цаффе Цаффе-а
Од прошлог броја, извлачимо и добитника хране за псе. Вашем крзненом љубимцу КОМУНА и Биовет дарују чак 10 килограма хране.
Драгоцени писани трагови о златном добу овдашњег туризма и угоститељства, а посебно хотелијерства, сачувани у гласилу „Утрон“, који је уређивала Јелена Ђурашин, с мноштвом занимљивости о „Нарвику“ које данас делују нестварно. У осмој и деветој деценији прошлог века походили нас, сем домаћих, и туристи, уметници и спортисти из европских земаља, али и из Африке, Азије, па чак и – космонаути.
Да није писаних трагова казивање о златној ери кикиндског угоститељства и хотелијерства свело би се на магловито, све блеђе, присећање времешних мештана и њихову неубедљиву тврдњу – да смо крајем претходног миленијума били значајна тачка не само на југословенској, него и на европској туристичкој мапи. Најпоузданији сведок најизраженијег тржишног узлета у историји тадашње радне организације „Низија“ у условима договорне економије, јесте у Завичајном оделењу Градске библиотеке сачувани непотпуни комплет „Утрона“.
Овај латинични двомесечник угледао је светлост дана почетком 1986. године, с адресом у улици Маршала Тита 6, с Јеленом Ђурашин, професором српског језика и књижевности, као главним и одговорним уредником. Поред ове даме с у Уређивачком одбору били су запослени у УТРО „Низија“ Мирјана Недин, Милка Мандић, Олга Варга, Ратко Кнежевић, Владимир Видачек, Невенка Пекаревић, Јожеф Јанош и Милица Јелисавац. Први сарадници вредној Јелени били су њен супруг Милош Ђурашин, архитекта иначе, и медијски посленик Момчило Стојков.
„Утрон“ није био на киосцима, него је дељен запосленима у „Низији“ – створеној фузијом Угоститељског предузећа „Авала“ и неколико година раније основаног „Нарвика“, али и редовном поштом слат на најважније пословне и друштвене адресе.
Већ на почетку прелиставања уочава се копча уређивачког концепта са наслоном на тадашњу идеолошку матрицу, што је, иначе, мање више, било својствено тадашњој комплетној штампи у држави. Друштвено-политички систем налагао је неизоставна одговарајућа правила у новинарској бранши. У том смислу не треба да чуди писање о годишњици Брозове смрти и у том контексту објављивање пригодне репортаже о најбољој радници у ћевабџиници Мари Шербули, која се са сетом и поносом присећа 25. октобра 1969. године. Тада се, као део послуге, нашла у близини председника државе када је овај посетио Ливницу, „па јој се“, како је изјавила, у том моменту „срце испунило новим узбуђењима и радошћу, а очи напуниле сузама радосницама“. Мара се поверила новинару „Утрона“ Моми Стојкову да је, усхићена призором, у заносу, пожелела да – пољуби Тита. Није се, међутим, снашла. Збунила се, те јој оста жал за пољупцем у, како га је назначила – најсрећнијем дану у њеном животу.
Пратио је „Утрон“ из броја у број пригодне датуме, збивања у СК, као и важне догађаје директно или посредно повезане са „Низијом“. На страницама доминирају текстови о самом предузећу, пословним успесима и искушењима који изискују континуирано праћење приходовних, а поготово расходовних ставки „по јединицама удруженог рада“ и на нивоу радне организације.
У броју с почетка марта 1987. године апострофирана је изјава генералног директора Бошкова – да је привређивање све сложеније у условима када се ионако тешко стиче доходак. Па оптимистички наглашава: „Али смо, у нашој нискоакумулативној делатности, уз помоћ дела удруженог рада и уз разумевање друштвено-политичке заједнице, ипак успели да обезбедимо потребна не мала средства, која смо уложили у повећање услужних и производних капацитета и побољшање нивоа објеката“. Затим први човек предузећа, набрајајући шта је све у том смислу урађено, између осталог, напомиње да је реконструисан стари хотел, да су обновљени скоро сви угоститељски објекти у граду и селима, да су адаптирана три објекта мотела „Шумица“ и обезбеђено 55 кревета „Б“ категорије, што је у приличној мери растеретило навалу на смештајне капацитете „Нарвика“.
Све ово је лепо некад било, док наказна приватизација није бескрупулозно насрнула на врата не само „Низије“ него и комплетне кикиндске привреде. Остала су само носталгична присећања и, захваљујући „Утрону“, аутентично исписано сведочење о периоду нешто дужем од деценије када је Кикинда била згодно место за свакодневни ужитак и омиљена дестинација чак и најпробирљивијих хотелско-угоститељских конзумената који су овамо масовно пристизали са свих меридијана.
Насумице прелиставамо „Утрон“, па у броју за март и април 1987. године на насловној страни, поред првомајског уводника, уочавамо опширну информацију о успешном старту новог угоститељског објекта. Ради се о преуређеном ресторану бившег хотела у пивницу, која је, како је насловљено – бисер „примењеног“ угоститељства. Пажњу нам заокупља и текст о конобару Драгољубу Адамову и посластичару Николи Кокотовићу, „Нарвиковим“ врхунским мајсторима, који су, у жестокој конкуренцији, побрали ловорике на престижном савезном надметању „Турјуг“ у Загребу. Адамов је маестрално аранжирао преукусни „банатски ручак“, док је Кокотовић у чувеном загребачком хотелу „Интерконтинентал“, са колегом Михаљем Патарицом из Новог Сад, жири и такмичаре задивио презентациојом комплетног војвођанског менија. Наилазимо на лепу причу о „Нарвиковом“ гостовању у сплитском хотелу „Парк“ у оквиру манифестације „Недеља војвођанске кухиње и и музике“.Том приликом домаћине је фасцинирало кулинарско умеће кикиндске екипе предвођене легендарним Милошем Димићем у справљању ловачких специјалитета. Гостовање Кикинђана употпуњено је музицирањем тада изузетно популарног оркестра „Ђерам“, који је у то време наступао у „Лалинској соби“.
Окрепљујући шлаг на „медијску торту“ је запис о новоотвореном ноћном клубу „Паун“ кроз разговор са шефом овог хотелског садржаја Драгишом Грујићем. Владала је права еуфорија, због атрактивне стриптизете Тине. „Нарвик“ је у првој деценији постојања био својеврсна атракција конгресног, научног и спортског туризма и врхунске естрадне забаве. Присетимо се Брениних првих корака на позорници. У пролећном броју „Утрона“ из 1987. године читамо да је у „Нарвик“ пристигла нова велика група италијанских ловаца. Међу гостима су и туристичке експедиције из Шпаније, Норвешке, Грчке, Мађарске, пословни људи из Немачке…
Примећујемо, посредством новинских прилога, изражену сарадњу „Нарвика“ са колективима из бранше из Загреба, Сплита и Љубљане, суседне Мађарске… „Нарвик“ је, како у броју за мај-јун 1987. пише „Утрон“, све популарнији за врхунске спортисте не само из наше земље, него и иностранства. Напомиње се, између осталог, да је наша ватерполо репрезентација, уочи великих надметања, чак у три наврата боравила у Кикинди и била смештена у хотелу. „Нарвик“ је у више наврата био на услузи нашим обема рукометним репрезентацијама, затим најбољим тенисерима бивше Југе, па ватерполо селекцији, учесницима Балканског шампионата у дизању тегова…Гости „Нарвика“ били су и бициклисти Уједињених Арапских Емирата, затим боксери из Габона, рукометашице из Данске…
Када се све сабере може се закључити да је „Утрон“, од стране Јелене Ђурашин, која нажалост није више са нама, уреднички умешно осмишљен и вешто вођен, заслужује пажњу и поштовање, те је значајна карика такозваној „фабричкој штампи“ нашег града у доба самоуправљања. Лист је посебно драгоцен за будуће истраживаче прошлости Кикинде не само у медијском, него и ширем друштвеном смислу.
УГОСТИЛИ И КОСМОНАУТЕ
За „Нарвик“ је, а и за саму Кикинду, посебно значајан догађај од 11. септембра 1987. године. „Утрон“ тим поводом бележи: „Били смо домаћини за двоје космонаута – Павела Поповича Романова из Совјетског Савеза и Луси Шенон из Сједињених Америчких Држава. Космонаути су учествовали на Светском првенству у ракеташтву и моделарству у нашој земљи, па слободан дан искористили да посете Кикинду у пратњи нашег познатог научника Миливоја Југина, иначе рођеног у Кикинди. Том приликом, након разговора с грађанима на тргу, за њих је организован пријем у „Нарвику“.
ДОМАЋИНИ ФИЛМАЏИЈАМА
Хотел „Нарвик“ је много пута био домаћин филмским и телевизијским ствараоцима – пише „Утрон“ у летњем броју из 1988. године, уз напомену да су овога пута гости били чланови Филмске заједнице Београда, „који су летос у Кикинди и њеној околини снимали играни филм „Атоски вртови“, чији је режисер Стојан Сточић, а сарадник на сценарију Раша Попов“.
-Боравак у „Нарвику“, где су филмаџије имале и своје просторије, омогућио је екипи и глумцима (Неди Арнерић, Жарку Лаушевићу и другима) изванредне услове да могу што боље да обаве посао и направе квалитетан филм – закључује „Утрон“.
На Кикинду је поносна. И Кикинђани на њу. Та љубав траје и данас, иако глумица Марта Келер свој глумачки хлеб зарађује у Београду. А тај хлеб може да се схвати и дословно. Наиме, у последњих осам година чланица је Алтернативне позоришне групе „Хлеб Театар”. Статус слободног уметника има низ предности, јер сами бирају текстове за комаде које ће играти, али с друге стране, кад су ван институционалних радара, увек је теже у продукцијском смислу.
Од почетка деведесетих, откад је заблистала у филму „Вирџина”, била је убачена у ватру медијског јавног простора. Снимала је рекламу за „Банини”, била радио водитељка, а данас, поред глумачког посла, често помаже и свом супругу Зији Ризванбеговићу певајући пратеће вокале на концертима његовог „Валентина”.
-Песма „Волим те још“ је моја омиљена песма поред многобројних балада које ме никада не оставе равнодушном. Толико су емоције некада снажне на концертима, да сузе саме потеку. Љубав нас оплемењује, лечи. И све док тако размишљамо – бићемо срећни. Све те емотивне песме имају озбиљан печат. Свака је хит. Ја сам то јако добро осетила, јер сам се пуно пута нашла на сцени као пратећи вокал на Зијиним концертима. Мој уметнички допринос поред вокала је и енергија. То је посебан моменат. Сви смо јако еуфорични, весели и имамо чаробан контакт са публиком, која нас након последње песме, три пута враћа на бис- испричала је Марта у интервјуу за КОМУНУ.
Ваш супруг Зијо духовито наводи да му је асоцијација на Кикинду добар комшилук, вожња бициклом и вода из дућана. Како ви данас гледате на свој родни град и колико често му се враћате?
-Кикинда има посебно место у мом срцу. То што Зијо воли равницу, а никада није веровао да ће му супруга бити баш из Војводине, говори о томе колико смо ми из северног Баната пуни духа, ведрине и лепоте. Тежимо да будемо добри домаћини и да нам се људи увек враћају. То смо давно остварили. Волим људе у мом граду, мирис дрвећа када пролазим кроз Велики парк и бицикл који возим по читав дан.
Краси Вас физичка лепота, а уочљиво је да и сте често насмејани и задовољни. Значи ли то генерално да је рецепт за личну хармонију: довољно је радити посао који се воли уз окружење људи које волиш?
-За осмех је потребна срећа, љубав, породица и сви драги људи у мом окружењу. Ја сам веселог духа, једна темпераментна Војвођанка која воли живот и своју породицу. Некако је и за младалачки изглед потребна свест о томе да старење није тако страшно уколико станеш на пут борама које покушавају да те савладају. Мене одржавају хармонија и срећа. Здравље је јако важно, а динамика живота не може да се заустави. Успоравамо колико можемо и то само с љубављу. Само се волите и ширите љубав. То је рецепт за срећу!
НА ФИЛМСКОМ ПЛАТНУ ЗАБЛИСТАЛА СА 14 ГОДИНА
Заблистали сте с 14 година у Карановићевом филму „Вирџина”. Колико је је ваша родна Кикинда била у том тренутку свесна да има суграђанку филмску звезду? Јесу ли Кикинђани били више поносни или завидни на успех који вам се догодио?
– Након великог успеха у филму „Вирџина” било је потребно пуно енергије и стрпљења, али и одрастања, што је за једну малену девојчицу било веома тешко. То искуство на филму је потпуно променило мој живот. Упловила сам у глумачке воде, и то је резултирало наградом. Сигурна сам да су моји суграђани били поносни на мој успех, а многи то и нису крили.
Фото: Лидија Антоновић
Често наводите како вам је управо поменути филм помогао да врло рано сазрете и да вас не понесе слава. Како је текло то сазревање?
– Као натуршчик и као неко ко је стао први пут пред камере, није било једноставно. Али, дивно сам се снашла. Тада сам открила и љубав према глуми, а касније се показало да је и награда дошла за уложени труд. Сазрела сам можда пребрзо, јер сам као дете убачена у чаролију филма. Као дете имала сам тенденцију да будем доминантна, како у друштву, тако и у породици. Ушушкана испод маминог и татиног крила, осећала сам се безбрижно. Чак и када ми се догодио филм имала сам снажну подршку родитеља. Уживала сам у свом детињству.
СЛАЂА СТРАНА СВЕТА
Почетком деведесетих сте, бар у рекламном споту за „Банини”, осетили слађу страну живота? Да ли сте тада смели да приуштите Банинијеве слаткише, или је и онда за глумце важило правило да је пожељно да пазе на линију?
– Реклама за „Банини“ ме враћа у детињство. Много сам волела њихове кексиће. Били су заиста чаробни. Сви волимо слаткише, не бисмо их се одрицали тако лако. Када је линија у питању, строго водим рачуна о исхрани, пуно вежбам и посвећена сам здравом телу. Такође сам то пренела и на сина, јер најлакше је додати килограме, а тешко их се отарасити. Зато, само здраво!
О предстојећим локалним изборима који ће бити одржани у недељу 2. јуна, резултатима са којима Српска напредна странка у Кикинди излази пред грађане, изборној понуди и важности локалних избора који, чињеница је, знатно мање подижу медијске прашине од парламентарних и републичких, разговарали смо са Миленком Јовановим, народним послаником и шефом посланичке групе СНС у Народној скупштини.
Неспорно је да листа под редним бројем 1 „Александар Вучић- Кикинда сутра” коју поред Српске напредне странке и њених досадашњих коалиционих партнера Покрета социјалиста, ПУПС-а, Социјалдемократске партије, чине још и Социјалистичка партија Србије, Српска радикална странка и Заветници, важи за апсолутног фаворита. Можемо ли рећи да је исход избора веома известан?
– Напротив, ништа није готово нити је било шта унапред решено. Озбиљно смо радили претходних година, као и у кампањи и ништа се не сме препустити случају. Ове тактичке варијанте које су направиле Милешевићеве листе показују да они желе да захвате што шири опсег бирача и да увећају резултат са претходних избора. И зато нико ко подржава председника Вучића, политику коју он води и странке које чине коалицију „Кикинда сутра” не сме да преспава изборни дан, већ мора да изађе и да гласа јер, као што рекох, апсолутно ништа није решено нити готово. Од грађана на биралиштима зависи какав ће бити резултат и да ли ће Кикинда да настави путем развоја или да се врати у време пропадања, у време када је Зоран Милешевић на посредан начин управљао градом, а суштина је да понуда на изборима показује да би се баш то десило уколико би те листе добиле већину.
Изградња фабрике воде је била тема свих предизборних кампања, све странке су обећавале решавање вишедеценијског проблема пијаће воде. Недостатак средстава, мањак политичке воље, скуп и технолошки захтеван пројекат- различити су били аргументи које смо слушали и због којих се остајало само на речима, Овај капиталан пројекат је успешно приведен крају, да ли ће баш он највише обележити овај мандат градске власти?
– Ми се трудимо да обећања буду реална и остварива, а са друге стране доказали смо у Кикинди, али и у читавој Србији да знамо да водимо локалне самоуправе и да умемо да донесемо корист од тзв вертикале власти, како је говорио Стево Грбић, односно сарадње са Републиком и Покрајином. Остаће записано да је у време управљања земљом председника Вучића и градом од стране Српске напредне странке, решено најважније питање у Кикинди које је деценијама уназад било нерешено и тема свих предизборних кампања. Ми смо завршили фабрику воде и грађани на чесми могу да виде огромну разлику у односу на раније стање. Нека упореде воду из продавнице и воду из чесме, видеће да разлике нема. Сада се иде даље, наредни корак је изградња мини постројења у селима, да сва села добију чисту воду.
На реду је и завршетак изградње канализације?
Настављамо са капиталним пројектима, завршићемо у наредном периоду канализацију за Стрелиште и Железнички нови ред. Потом ћемо решити и преостали део града који нема канализацију- Мокрински пут и део трећег рејона. Тако ће цео град имати канализацију, а онда можемо разговарати и о изградњи канализације у селима. Пројекат за Мокрин је готов, па ћемо видете можемо ли добити средства да кренемо у реализацију. То су огромне инвестиције и капитални инфраструктурни пројекти. Што се тиче осталих области, могу рећи да у свим сферама постоје помаци и да се улаже у све области живота од културе до спорта. Мислим да смо показали да добро радимо, наравно да може и боље, међутим, наши резултати су апсолутно неупоредиви са резултатима оних који су били пре нас на власти. Фактичко управљање градом од стране Зорана Милешевића је била девастација града у свим областима и не мислим да би било нормално да се враћамо у то време. Сматрам да грађани Кикинде имају врло јасне опције. Једна је да гласају за оне који раде и постижу резултате, а друга за листе којима фактички руководи Зоран Милешевић, што би нас вратило у време када је управљао градом, да се град претвори у оно што је Хотел „Нарвик” или Ђиласова хладњача на улазу у град. Видите да је тај човек уништио и оно што је сам себи прибавио. Зашто би другачије и успешније управљао оним што није његово?!
Парламентарни и председнички избори су знатно више у фокусу јавности и медија, док локални пролазе „тише”, осим можда београдских. Колико су важни локални избори у садашњем друштвеном и политичком контексту у ком врло често доминирају теме из домена тзв. високе политике?
– Претходне недеље председник Вучић се лавовски борио у Уједињеним нацијама против жига који су желели да нам утисну на чело, да смо геноцидан народ. Са једне стране трајала је битка за интерес земље којој се он максимално посветио и борио иако је знао какав ће резултат бити на крају, свесно је жртвовао и себе и, како каже, своју политичку каријеру, да би се изборио за Србију. Постигли смо успех у том смислу да већина света није подржала Резолуцију, нешто више од 40 одсто земаља је гласало за. Са друге стране, имате људе који су навијали да Србија буде кажњена, позивали да сами гласамо за то, сеирили и радовали се усвајању Резолуције уместо да честитају председнику на свему што је урадио. Зашто је то битно када је у питању локал? Зато јер су исти ти људи на локалу, а нама као друштву није потребно да унутар земље имамо нестабилност и неке локалне самоуправе које ће да воде антидржавну политику. Јер, јесте антидржавна и антисрпска политика бити за Резолуцију која би нам направила онакву штету. Није нам потребно да се отварају врата таквим политичким снагама у земљи. Не треба нам ни да неко води недомаћинску политику презадуживања локалних самоуправа, да нису у стању да реализују пројекте или да раде мимо координације са Републиком и Покрајином. Јако је важно да људи изађу на изборе- прво, да имамо стабилност унутар друштва и Србије, и да имамо хармоничну политичку сцену, тзв. вертикалу власти. Важно је да унутар државе имамо хармонију и стабилност и да у времену које ће бити веома тешко и изазовно, будемо посвећени борби за оно што је интерес наше земље, а не да се бавимо неким локалним самоуправама које воде наопаку политику и праве проблеме грађанима у тим срединама. Тако да ја још једном позивам да грађани изађу на изборе и гласају за листу која носи име председника Вучића јер је то гарант стабилности и развоја.
ВЕРТИКАЛА НЕКАД И САД
– Када је направљена вертикала власти 2008. године, то Кикинди ништа није донело. И ту видите разлику. Када је Зоран Милешевић фактички управљао градом, осим тога што је он зарађивао асфалтирајући ливаде и милијарде извлачио из покрајинског буџета, град није имао ништа. Тамо где је он имао користи, нешто се радило, тамо где није, није било ничега. А онда је дошао неко други и показао како може да се функционише, да имамо синергију између локала, покрајине и републике. Данас у Кикинди имате и покрајинске и републичке пројекте. Видите озбиљну сарадњу свих нивоа власти у корист грађана- указује Јованов.
ЛИСТЕ ПОД МИЛЕШЕВИЋЕВИМ ПАТРОНАТОМ
– Имамо три листе које се на овај или онај начин опредељују да буду под патронатом Зорана Милешевића. Једну листу води његова директорка Дирекције за изградњу града која му је потписивала све што је замислио и често га сада заступа као адвокат, што показује и поверење које има у њу. Окосницу друге листе чини политичка странка његовог ортака Ђиласа, са којим је завршио причу око хладњаче, а трећу листу води човек који се јавно заклињао у то да је на њиховој страни, тако да је апсолутно јасно у ком правцу ствари иду. Њихова идеја је да немају једну листу, већ да са три листе захвате шире бирачко тело, да свака узме одређени број мандата и да тако саставе већину. У томе морамо да их спречимо, уколико желимо да наставимо развој Кикинде- истиче наш саговорник.
Веома је важна добра комуникација Града, Покрајинске владе и Владе Републике Србије- и то све на темељу политике чији је идејни творац Александар Вучић, како бисмо се заједничким снагама борили за даљи развој и просперитет, указује заменица шефа посланичке групе „Александар Вучић- Војводина не сме да стане” Станислава Хрњак.
Континуитет развојних пројеката и нова капитална улагања. То ће, у најкраћем, бити окосница рада новоформиране Покрајинске владе на челу са председницом Мајом Гојковић. Снажна подршка Покрајине од несумњиве је важности за развој локалних самоуправа на њеној територији, а колико је та подршка за Кикинду значајна потврђују конкретни резултати и бројке, рекла је у разговору за „Комуну” Станислава Хрњак, покрајинска посланица, заменица шефа посланичке групе „Војводина не сме да стане” и председница скупштинског Одбора за здравство, социјалну политику и бригу о деци.
– Српска напредна странка је са својим коалиционим партнерима 2016. преузела одговорност за вођење Покрајинске владе. Веома озбиљне резултате рада, о чему сведоче финансијски показатељи, истакла сам и у свом скупштинском обраћању. У години када смо преузели одговорност у вођењу Покрајине, 57 милијарди динара износио је буџет и та година је, после ребаланса, завршена са око 60 милијарди. У 2023. буџет АП Војводине био је 120 милијарди. То говори у прилог чињеници да се за осам година врло озбиљно радило, пре свега саниране су последице претходне власти на челу са Демократска странком која је бесомучно трошила новац, што се огледало и у задужености. Подсетићу, Развојна банка Војводине је дала кредит од 3,5 милиона евра ДС-у без икаквог обезбеђења. Ми смо кренули у реализацију пројеката по приоритетима. Уз јасан план и програм, и посвећеност буџет је удвостручен за осам година и отворено је 85.000 радних места. Сарадња Покрајинске владе са свих 45 јединица локалне самоуправе била је интензивна и једнако присутна- указује Хрњакова.
У Кикинди су од 2019. до 2022. године, из покрајинске касе подржани пројекти у вредности од 1,925 милијарди динара. Само у 2023. години, тај износ је чак 918 милиона динара. Списак улагања је дугачак.
– Ако знамо да је буџет Града 3,5 милијарди, јасно је колико је снажна подршка и колико смо се трудили да конкуришемо са пројектима и договарамо оно што је стратешки важно. То су најпре улагања у вези са изградњом фабрике воде, магистрални вод и замена водовода, као и средства за четири мини постројења за пречишћавање пијаће воде у селима, потом за електрификацију, путну инфраструктуру, атмосферску канализацију. Радови у сливу Моравске кренуће врло брзо.Треба напоменути и континуирано улагање у опремање болнице, све образовне установе, установе културе. Скоро 400 милиона опредељено је за реконструкцију школе „Фејеш Клара” – подсећа наша саговорница.
Хрњакова напомиње да је прошле године усвојен План развоја АП Војводине до 2030. године који се заснива на четири главна правца: висок животни стандард, енергетски одржива, дигитално и просторно повезана Војводина, зелена Војводина отпорна на климатске промене и интеркултурална- по мери свих њених грађана.
– Уверена сам да ће новоизабрана Влада квалитетно и посвећено радити, то су искусни и одговорни људи који су децембра 2023. добили озбиљну подршку на изборима. Веома је важна добра комуникација Града, Покрајинске владе и Владе Републике Србије- и то све на темељу политике чији је идејни творац Александар Вучић, и ми јесмо на том путу, а наши коалициони партнери са тим су сагласни- истиче Хрњакова.
Подсетимо да је за изградњу прва четири мини постројења за пречишћавање пијаће воде у Мокрину, Накову, Иђошу и Банатском Великом Селу, Покрајински секретаријат за пољопривреду, водопривреду и шумарство издвојио 280 милиона динара, док ће остатак потребних средстава обезбедити Град.
-Договорили смо стратешки да сва села добију чисту, пијаћу воду, аплицираћемо са пројектно техничком документацијом. Свесни смо да има много отворених инфраструктурних питања, и она су на мапи пројеката које ћемо решавати. За изградњу канализације у насељима Стрелиште и Железнички нови ред очекујемо подршку Министарства заштите животне средине, пројектно техничка документација је спремна- истиче Хрњакова.
НА ЛИСТИ ВРЕДНИ И ПОСВЕЋЕНИ СУГРАЂАНИ
На предстојеће локалне изборе 2. јуна, СНС излази у ширем фронту, па су на листи „Александар Вучић- Кикинда сутра” још и СПС и СРС, поред досадашњих коалиционих партнера ПУПС-а, Покрета социјалиста и Љајићевих социјалдемократа.
– Имамо стара и нова лица, кандидате из свих села, као и града. То је све поштен свет, вредни, ангажовани и посвећени суграђани, у сагласју са плановима развоја, лојални Србији и политици коју заступају, решени да не одустају од борбе за бољи живот и просперитетнији Град, Покрајину и Републику- наводи председница кикиндских напредњака.
КОД ОПОЗИЦИЈЕ ОПШТА ПАПАЗЈАНИЈА
Председница Градског одбора напредњака подсећа да је на децембарским изборима СНС добила 53 одсто гласова. Увек јасно говоримо шта смо урадили и шта планирамо, као и шта су текући проблеми, указује.
– Што се тиче опозиционих опција, ту је општа папазјанија. Имали су децембра коалицију која се распала, па сад једни други оптужују ко је крив. Једни бојкотују изборе, други не, странке чији лидери на телевизијама говоре да бојкотују, на локалима иду на изборе. И овде сте видели коалицију у којој је прво била једна група људи, па онда неки неће једни са другима, те су се издвојили. Велика збрка. Веже их то што представљају исту политику о којој су грађани на изборима рекли шта мисле, политику Демократске странке која се разбила у више фракција. Све их овде окупља Зоран Милешевић и он је први и последњи кандидат. Ако би грађани, којим случајем, бирали ту опцију, тога морају бити свесни. Њихови резултати се виде у центру града- у Хотелу „Нарвик”, на улазу у град где је несуђена хладњача, подсетићу и да је Милешевић прошле године инкасирао два милиона евра из градске касе. Више него очигледно је шта је њихова политика, све остало су неутемељене флоскуле и листа жеља која показује непознавање буџета, прихода, расхода, цене коштања, то не бих ни коментарисала- наводи Станислава Хрњак.
Стратешки размишљамо о будућности града, а улагањем у свим сегментима желимо да учинимо Кикинду квалитетнијим, модернијим и лепшим местом за живот и рад, у чему имамо снажну подршку Републике и Покрајине, каже градоначелник Лукач
Много је повода за први овогодишњи интервју са првим човеком града Николом Лукачем. Са каквим плановима, амбицијама и жељама се ушло у Нову 2024. годину? Шта показује резиме године за нама, пуне изазова- познатих, али и непланираних?
Који су то наредни кораци како би Кикинда постала боље место за живот? Колико је важан ослонац несумњива подршка Покрајине и Републике? Да ли ћемо у овој години добити хигијенски исправну пијаћу воду и први ритејл парк? О свим овим темама, градоначелник је говорио за градски информативни недељник КОМУНА.
Када се осврнете на 2023. годину, шта је генерална оцена протеклих дешавања и резултата?
– Иза нас је врло изазовна и турбулентна година, поносан сам на све што смо успели да урадимо као тим који води град, а уз огромну подршку републичке Владе и константну помоћ и разумевање Покрајинске владе. Уз свесрдну подршку свих наших представника у Републици и Покрајини успели смо да превазиђемо изазове које смо имали у току 2023. године. Ту мислим на блокаду рачуна града и значајне пројекте које реализујемо- неке од њих успешно приводимо крају- од фабрике воде и замене водоводних цеви, атмосферске канализације, реконструкције болнице где се завршава прва фаза, потом реконструкцију путне инфраструктуре од Кикинде ка Руском Селу и ка Башаиду где се гради кружни ток. То су велики пројекти које не можемо сами да реализујемо. Брза саобраћајница Сомбор- Кикинда је од стратешког значаја, то је национални пројекат за који можда и нисмо свесни колико ће нам бенефита донети. Подићи ће наше инвестиционе потенцијале, учинити да Кикинда постане транзит. „Осмех Војводине” значајно ће утицати и на циљ којем тежимо- а то је останак и повратак људи у Кикинду. На нама је да у наредном периоду припремимо све што је потребно како би радови отпочели и од Кикинде ка Сомбору.
Раније је најављено да ће на пролеће ове године почети са радом постројење за прераду пијаће воде? Како се развија тај пројекат?
– Коначно, после више деценија добићемо квалитет воде какав грађани и заслужују. Фабрика воде је при крају. Конкретно, кренуће тестирање постројења, у марту и априлу биће пуштена вода у водоводне цеви где ће се обавити тестирање кроз водоводну мрежу. Инжењери и комплетан стручни тим тестираће квалитет воде у циљу финог подешавања параметара и у априлу треба да добијемо жељени квалитет воде. У мају, извођач радова заједно са консултантима за технологију, треба Граду да преда на управљање постројење. Предстоји нам и наставак реконструкције водоводне мреже како у граду, тако и у селима.
Из покрајинске касе је обезбеђено финансирање изградње прва четири мини постројења за пречишћавање пијаће воде у селима. Када ће почети радови?
– Пред крај прошле године завршена је јавна набавка за изградњу мини постројења за пречишћавање пијаће воде у Мокрину, Накову, Иђошу и Банатском Великом Селу. У току је увођење извођача у посао и у овој години почеће изградња тих мини постројења. Настављамо даље, да завршимо пројекте за осталих пет села и да у овој години аплицирамо за изградњу преосталих постројења како бисмо у наредне две, три године на целој територији Града Кикинде имали здраву пијаћу воду.
Читаоци нам често шаљу питања о будућем ритејл парку. Хоће ли се обистинити најава да буде отворен у овој години?
– Било је више заинтересованих инвеститора за изградњу ритејл парка у Микронасељу. Потписали смо уговор и уређење на делу плаца је почело. Мало се каснило због одређених процедура. У фебруару ће почети интензивно изградња. Ритејл парк ће током године бити завршен. Тај део града биће уређен, а значајно је и то што ће између 50 и 100 суграђана добити посао. Планирамо и да улицу Михајла Пупина, заједно са инвеститором уредимо. Нови садржаји допринеће и бољем квалитету живота.
Има ли још инвеститора заинтересованих да послују у нашем граду?
– Нама јесте циљ да у наредном периоду пронађемо квалитетне, поуздане и одговорне инвеститоре који нуде можда и плаћеније послове, у чему нам такође треба помоћ наших представника у републици и покрајини, као и републичке и покрајинске Владе. Желимо да упослимо што већи број суграђана, и покушамо да неке вратимо да раде и живе овде. Имамо инвеститоре који су заинтересовани за изградњу у Микронасељу. На углу Светосавске и Партизанске, купљено је неколико парцела како би један инвеститор проширио свој продајни ланац. Настојаћемо и да привучемо улагаче за станоградњу. Такође, промоцији града доприносе и дешавања у области културе и туризма. Број ноћења у прошлој години порастао је у односу на 2022. годину за неколико хиљада. Посетиоци који дођу да се упознају са лепотама нашег града, радо се и враћају овде. Како је Хотел „Нарвик” претворен у руину, тражимо инвеститоре за изградњу новог хотела јер нас садашњи смештајни капацитети ограничавају да одређене манифестације организујемо на вишем нивоу, а то и као седиште округа заслужујемо.
Сведоци смо да су капацитети вртића у Кикинди постали тесни. Како ћете решити то питање?
– По постојећим правилницима, нема довољно места да сви заинтересовани родитељи упишу децу, па ћемо размотрити изградњу новог или доградњу постојећег вртића. Дефинисаћемо локацију и израдити пројекат, а потом конкурисати за суфинансирање како бисмо омогућили да се сва деца упишу у вртиће. Повећава се број новорођене деце, што нас радује. Настављамо улагања у вртиће у граду и селима, као и у школске објекте. Након што смо од покрајине добили 150 милиона динара за реконструкцију школе „Фејеш Клара”, у наредном периоду следи припрема документације за реконструкције зграде Гимназије. Интензивно ћемо настојати да са државом и покрајином обезбедимо потребна средства.
Шта су још приоритети по питању инфраструктурних улагања?
– То је наредна фаза реконструкције болнице, изградња фекалне канализације у насељима Стрелиште и Железнички нови ред, потом радови на атмосферској канализацији у сливу Моравске улице за шта је део новца опредељен из покрајине, а део из градског буџета. Како је и најављено, Диспанзер за жене добиће адекватан простор, а уследиће и изградња новог Центра за социјални рад. Када је реч о путној инфраструктури у граду и селима, урађено је на десетине улица, а много је још преостало. Плански је да, заједно са грађанима и Саветима месних заједница, одредимо приоритете. За велике саобраћајнице аплицираћемо за суфинансирање. У сваком селу желимо да подигнемо квалитет живота, почев од комуналне инфраструктуре па до улагања у спорт, КУД-ове, домове културе, школе, вртиће, игралишта, паркове, стадионе…
И ова година је изборна, у мају или јуну следе локални избори у Кикинди. Шта ће бити ваша порука грађанима?
– Хвала грађанима на подршци на претходним изборима у Републици и Покрајини. Показали су да политика Александра Вучића и СНС ужива подршку и да су суграђани препознали борбу за бољу сутрашњицу. Показатељ тога су и рад и резултати у Кикинди у протеклих 11 година, те сам сигуран да ће континуитет напретка бити препознат како бисмо завршили капиталне пројекте, и реализовали бројне друге који ће унапредити квалитет живота суграђана.
За разлику од неких политичара које функција неретко удаљи од тзв обичног народа, ви сте у сталном контакту са суграђанима. Због чега вам се најчешће обраћају?
– Важна нам је добра комуникација са суграђанима у којој чујемо бројне сугестије, предлоге, замерке и критике. То нам је и путоказ да преусмеравамо приоритете. Поносан сам на то јер мој тим и ја константно ослушкујемо потребе, проблеме, жеље и усмеравамо нашу стратегију и програм.
ЗА ОСТАНАК И ПОВРАТАК СУГРАЂАНА
За пет до десет година, Кикинда ће изгледати другачије, лепше, модерније, али уз нашу обавезу и посвећеност да чувамо историју, архитектуру, мултикултуралност, истакао је Лукач.
– Са фабриком воде добићемо бољи квалитет живота, са брзом саобраћајницом нове инвестиције, са реконструкцијом болнице виши ниво здравствених услуга, са ритејл парком нове садржаје. Стратешки гледамо шта је то све што је потребно за останак и за повратак људи у Кикинду и да инвеститори долазе да отварају нове погоне и нове садржаје за грађане, не само Кикинде, већ за цео овај регион. Настављамо улагања у спорт, културу, подршку младима. Сваке године Град даје неколико стотина стипендија. Настојимо и да домаћим предузетницима изађемо у сусрет како би запослили што више суграђана. Када имате добре сараднике и квалитетне идеје преточене у пројекте, уз подршку политике председника Вучића, односно републике и покрајине, сигуран сам да ћемо визију Кикинде као модернијег, лепшег и бољег града за живот, за коју се боримо, и остварити- истиче градоначелник.
Није било дилеме да ли ће Миленко Јованов, шеф посланичке групе Српске напредне странке у протеклом сазиву Скупштине Србије, поново освојити мандат у највишем представничком телу. Не само да је био „први међу једнакима”, већ и убедљиво најактивнији у редовима посланика. Бројним наступима у Скупштини потврдио је бриткост у изразу и изузетан ораторски дар, те беспоштедно залагање за политику коју води председник Александар Вучић и Српска напредна странка. За разлику од већине претходника из нашег града, остао је да са породицом живи у Кикинди, и да позицију на којој је, користи за лобирање за свој град.
О протеклим изборима, нередима које је изазвала опозиција у Београду, медијским нападима, залагањима за развој Кикинде, раду канцеларије народног посланика, градској власти, али и фудбалу, са Јовановим је разговарала Јелена Црногорац.
После избора, Српска напредна странка има разлога за задовољство. Какав је, после 17. децембра, однос ваших очекивања и изборних резултата?
– Ми настављамо тамо где смо стали. Следи проглашење изборних резултата после понављања избора на неким бирачким местима, потом формирање Парламента, Владе и да наставимо да се боримо за подизање животног стандарда грађана и за развој Србије када је у питању инфраструктура, привреда, запошљавање… После 11 година добити овакву подршку је част, али и велика обавеза да се испуне очекивања грађана, као и све што смо говорили у кампањи. Нема времена за чекање, него да што пре кренемо да радимо.
Ви сте били један од оних који је указивао да опозиција има планирани сценарио да организује протесте после избора, тражи њихово поништавање и изазове насиље на улицама у циљу рушења власти. Сведоци смо били насилног покушаја упада у Скупштину града Београда. Куда нас све то води?
– Било је очигледно да ће се овако понашати. Па исти сценарио понављају од 2017. године. Шта је овде, међутим, важно? Они су, тачније њихови чувари кутија, потписали апсолутно све записнике! Ни на једном бирачком месту у Србији нису имали никакву примедбу на изборни процес и резултате. На сам изборни дан, нису се појавили у медијима до пола 11 увече, тада је било прво њихово обраћање. Били су шокирани својим лошим резултатима, пре свега у Београду, то сведочи и њихов партнер Милош Јовановић, а онда су се сетили да сутрадан прогласе некакву крађу. Као Срећко Шојић. А онда да погледамо шта су све причали. Прво су рекли да је 40.000 људи из Републике Српске гласало у Београду. Па кад им је речено да за цео дан више од 20.000 људи није прешло границу, а немају сви право гласа, та лаж престане, а креће нова. А нова је да су 30% уписаних у бирачки списак фантомски бирачи! То је 500.000 људи! Е, а када су видели да нико у те лажи не верује, онда су покушали насилно отимање власти нападом на Скупштину Града Београда.
Принтскрин
Шта је овде заправо тема? Они хоће на силу да промене вољу народа. Да отму на силу оно што им народ гласовима није дао. Да без обзира шта народ хтео, они буду власт, јер им се хоће. Е, тај филм неће да гледају ни они, а ни они који им дају упутства шта да раде. Дакле, избори су били чисти, резултат јасан, ми смо мандат народа добили, а за насиље и демолирање Београда мораће да одговарају. Очигледно у свему томе има и утицаја страног фактора. Неко се надао да ће успети изборима да дође у позицију да врши притисак да Србија промени политику када је у питању КиМ, увођење санкција Русији, али народ то није желео и у складу са тим је и гласао. Е, а сада би, супротно вољи народа да ту политику наметну силом, на улици. Међутим, џаба им све, то се неће десити.
Који су, по вама, разлози за изборни дебакл СПС-а? Више него двоструко мање гласова добили су и у Кикинди?
– Можда би умео боље на то да Вам одговори онај њихов стручњак који је председнику Вучићу и мени држао лекције у Бодрожићевим новинама, које је, узгред, и финансирао, наравно не из свог џепа, већ парама радника „Тозе”. Шалу на страну, не бих се бавио њима. Нека сами анализирају своје резултате. Гледам првенствено у наше двориште. Резултати које смо постигли су нам на част и понос. Посебно сам поносан на резултате које је листа „Србија не сме да стане” постигла у Кикинди. Захвалио бих се свима који су нас подржали. Народ у Кикинди воли и подржава председника Вучића и политику коју он води и велико хвала на томе. Исто тако, честитам људима који су радили кампању у Кикинди, Срђану Кружевићу, координатору наше странке, Станислави Хрњак, председници Градског одбора, и свим људима, а то су на стотине њих, који су вредно и посвећено учествовали у кампањи која је дала овако добар резултат. Додатну и личну сатисфакцију ми пружа то што се знало да сам кандидат на листи „Александар Вучић – Србија не сме да стане“, као и који сам на листи. Ви сте, уосталом, писали о томе. Међутим то ни на који начин није ослабило резултат, иако сам мета лудачке кампање која траје већ седам година у континуитету. То су биле најгоре увреде, клевете, лажи, објаве на друштвеним мрежама, неке су се решавале на суду, па се и доказало какви су лажови. Тако да кад се све узме у обзир – заиста ме резултат наше листе и глас народа у Кикинди чини поносним. Што се тиче осталих, нека се свако почеше по глави, размисли шта је и како радио, па га је народ наградио или казнио гласовима.
Да ли видите СПС и даље као ваше коалиционе партнере?
– Видећемо, то је ствар процене странке. Председник Вучић је у вече избора рекао, а са тим се потпуно слажем, да нам је потребно неко шире јединство и консензус. Подржавам тај став. Још нисмо у странци разговарали о будућој коалицији, а кад будемо, обавестићемо јавност благовремено шта смо одлучили.
Како коментаришете изборно изненађење- др Несторовића?
-Озбиљна истраживања су то наговештавала неки дан пред изборе. Очигледно је да за бираче са тог политичког спектра др Несторовић делује аутентичније од оног што је понуђено у прошлости кроз Двери, Заветнике, Народну странку итд. Али понављам, пре свега се бавим нама. Ми већ сада анализирамо шта је то што смо могли боље, где смо имали пропусте и какву поруку су нам послали бирачи других странака. За разлику од ових који вређају људе који су гласали за листу „Србија не сме да стане”, ми поштујемо све бираче за кога год да су гласали. Тамо где има простора да размислимо о критици, свакако да ћемо анализирати како да на те примедбе реагујемо и поправимо ствари. Наравно, постоје они који само мрзе и у чијим ставовима нема ничег рационалног и озбиљног и ту и нема о чему да се озбиљно разговара, али тамо где је критика озбиљна и аргументована, имамо обавезу да размислимо о ономе шта нам се замера.
Због чега код нас нема уједињавања нити слоге власти и позиције када је реч о најважнијим, стратешким државним питањима?
– Зато што имате људе који сваку ситуацију користе не би ли забележили неки политички поен. Нажалост, то смо у прошлом сазиву видели на најтежој теми за српски народ, а то је Косово и Метохија. Када је било важно да на унутрашње – политичком плану, али и ка споља пошаљемо поруку јединства, уз све разлике у погледима на то питање, ми смо имали ситуацију да Милош Јовановић скида кравату и залеће се да бије председника државе. Инцидент који су одмах са одушевљењем преносили Куртијеви медији у Приштини, а онда и медији у региону који на ружан начин говоре о Србији. И то су људи који за себе кажу да су национално одговорни. Онда можете замислити како би се понашали да себе тако не доживљавају. То је, нажалост, пропуштена шанса. Као што је пропуштена шанса да сви заједно осудимо сваки вид насиља, након две страшне трагедије у мају. Уместо тога, имали смо злоупотребу трагедије и покушај да се на смрти деце дође на власт. Ево, сада се трагедија десила у Прагу. Четрнаест младих људи је побио неки лудак. 25 ранио. Студената, углавном. Има ли шетњи, претњи, покушаја смене власти због тога? Наравно да нема. Нема никога у свету ко би пао тако ниско да такву трагедију злоупотреби. Само наша опозиција. И у овоме су учествовали сви. Буквално сви. И леви и десни. И зелени и плави и жути… Дакле, тај недостатак озбиљног погледа на политику и односа према држави и народу је узрок да немамо национални консензус по најважнијим питањима. Нисам оптимиста ни да ћемо га имати у наредном периоду. Не због СНС-а.
О ЛОБИРАЊУ ЗА СВОЈ ГРАД И МЕДИЈСКИМ НАПАДИМА
Годинама уназад сте били мета сталних медијских напада у најразличитијим контекстима? Како реагујете на њих?
– То је са једне стране део посла, а са друге тако функционишу Шолакова и Ђиласова фабрика мржње, њихови политичари, новинари, најамници и надничари… Па погледајте шта раде председнику Вучићу и његовој породици. Као неко ко је одабрао да се бави политиком, немам права да се жалим, али важно ми је што грађани Кикинде не верују онима који су то радили и то је и овог пута потврђено. Јер, заиста је смешно да ми лекције држи биће које се обраћало колеги са: „Неђо, Неђице, воле чокански!“. Говорим о Жељку Бодрожићу, који је умислио да има права некоме да држи предавања, јер је ваљда, и бићу ироничан, познат као фини господин софистицираних манира. Изгледа да је поверовао у лажну слику коју гради о себи и коју прода на неко време некима по Београду, или Новом Саду. Али то овде не пролази. Ми га овде одлично знамо.
Да ли то има и неку личну компоненту?
Чини се да има, али нисам стручан то да тумачим. Ја сам правник, нисам психијатар. Међутим, одлично му иде то што ради и само нека настави. Нама је из избора у изборе резултат све бољи, а ја сам давно схватио да није битно шта се говори, него ко говори, па ме, што кажу овде „боли ћошак“ за то шта о мени мисли и пише и Бодрожић и читава та Ђиласова и Шолакова екипа.
Лобирате за Кикинду, посебно када је реч о важним инфраструктурним пројектима. О томе смо писали наводећи конкретне пројекте. Како сте ви задовољни Кикиндом данас?
– Задовољан јесам, али далеко од тога да сад смемо да будемо опуштени. Има још много тога да се уради, али су многе ствари далеко унапређене у односу на 2012. годину. Само кад погледате број фабрика, гранични прелаз Наково, саобраћајнице… То је огромна промена, али има још много простора за напредак.
Како лобирање изгледа у пракси?
-Тако што искористите позицију на којој сте да представите ономе ко доноси одлуке интерес вашег града и тражите помоћ и подршку за реализацију пројеката.
Нисте много у јавности говорили о томе?
Желим да се захвалим колегиници Станислави Хрњак, која је искрено и поштено говорила о томе у вашим новинама. Заиста радим оно што се од мене тражи и урадио сам све што је затражено, чак и неке ствари на своју иницијативу, али се то ретко спомене. Али шта ја ту могу? Нема много смисла, сложићете се, да станем испред Културног центра и заустављам пролазнике да бих им рекао да сам код Маје Гојковић ишао да објашњавам зашто нам је потребно тих 25 милиона за реконструкцију крова на згради. Ако директор Културног центра не види да треба то да каже, не могу ни ја уместо њега. Или да заустављам аутомобиле у Башаиду и причам људима у њима каква је била моја улога да тамо крене изградња кружног тока, јер је Бојан Микалачки као председник МЗ Башаид то рекао медијима и захвалио се, а ови нису пренели. Вероватно није било места у тексту. Захваљујем се свима који то спомену, јер ми значи из простог разлога што сам увек био „алергичан” на људе који су отишли из Кикинде и потом је заборавили. А ја ништа нисам заборавио, а нисам нигде ни отишао, јер овде живи цела моја породица. Немам ни намеру да одлазим и чиним све што могу да урадимо додатне ствари за наш град. Да ли је могло више, верујем да јесте, и, искрено речено, мислим да нисмо потпуно искористили потенцијал који су позиције на којима сам се налазио од 2016. до данас омогућавале. Ја сам увек на располагању, али иницијатива мора да иде одавде. И најважније је да урадимо конкретне ствари, а после, што каже Илија Чворовић, ако ме се сете – сете.
Радови су почели, очекивања су да ће Осмех Војводине имати стратешки значај за нас?
– Нас та саобраћајница повезује са Коридором 10. И онда аутопутем даље куда хоћете. Брже ћете стићи, иако је дуже, него кроз 10 насељених места да путујете. Та саобраћајница кад дође до Оџака продужава се на хрватску границу и то ће за људе из Темишвара бити најкраћи пут до Јадранског мора. Постојала је намера да се прави саобраћајница на југу Мађарске чиме бисмо били заобиђени и добро је што смо то избегли. Нама брза саобраћајница значи у стратешком смислу, и отвара даље могућности за нове инвестиције. У плану је и реконструкција пруге Панчево- Зрењанин- Кикинда, која би требало да буде за брзину возова од 120 км/сат. Рачунам да ће од Београда до Панчева воз локалног карактера бити решен, тако да ћете за сат времена возом бити до Панчева. а потом локалним брзим возом до Београда. Често наши људи кажу да смо слепо црево, а овим ће Кикинда добити један потпуно другачији стратешки положај. Онда морамо да се боримо за даље. Да се повежемо на аутопутеве које Зрењанин добија, да се спусти, рецимо од Новог Бечеја преко Кумана на Зрењанин, да се ураде обилазнице око Башаида и Меленаца, па да се промовише северна траса према Кнежевцу и Хоргошу. То би за Кикинду значило једну потпуно нову димензију. Али нас борба за све то тек очекује.
Малочас сте поменули да можда ипак није потпуно искориштена ваша позиција. Због чега?
Не знам. Просто имам утисак да смо могли више. Мирно спавам јер сам урадио све што је од мене тражено, а неке ствари сам урадио и сам, као што је било обезбеђивање новца за Диспанзер за жене. Свакоме сам увек био доступан од председника месних заједница, преко директора установа и јавних предузећа до локалних органа власти.
У протеклом периоду, Кикинда није имала такву спону са највишим местима одлучивања у држави, а то отвара многа врата.
– Не бих се сложио са Вама. Зоран Милешевић је имао контакте и са Борисом Тадићем, председником државе, и са Бојаном Пајтићем, а да не причам о Душану Елезовићу и још некима. Били су на ти, али ништа није радио за град, већ за себе. Од његових контаката имамо хладњачу, коју је „продао“ Ђиласу, а где данас држе псе, или шта већ. Пут за Аду је посебна тема о којој ће се тек причати. Него, не видим га да иде по граду и маше папирима и пресудама судова ових дана. Надам се да ће грађани Кикинде ускоро имати прилику да чују зашто је поново у мишјој рупи. Дакле, мислим да смо и ту показали значајну разлику у односу на тај период. На мом месту, исто би се понашала и Станислава Хрњак или Никола Лукач, у то сам уверен. То је ствар односа према граду у ком живите, према људима са којима живите, васпитања и културе, чак не ни политичког опредељења.
Важите за особу која „ведри и облачи” градом. Да ли вам то импонује или вас нервира?
– То није тачно, али што би ме нервирало? Неко вас чини моћнијим него што заиста јесте. Они крећу од себе и времена када је Зоран Милешевић седео у Нарвику, а људи из градске власти долазили да им изда налоге шта и како да раде, а ко не послуша, он га смени. Ко не верује, нека пита госпођу Јагоду Толицки. Град данас функционише на другачији начин, има градоначелника и локалне органе. А ја, нити сам, Богу хвала, профил Милешевића, нити имам намеру то да будем. Мој посао и није да се бавим локалном политиком, као ни локалних политичара да се баве политиком на државном нивоу. Кад ме питају за савет и мишљење, кажем им, али да ја намећем своје мишљење и ставове, а да неко други одговара за то, не пада ми на памет нити би то било фер и коректно пре свега према Николи Лукачу, а онда ни према другима који су део локалне власти.
Спекулише се о томе да поједини представници других партија желе да прелете у СНС? Има ли таквих понуда и какав је одговор странке на то?
-Могу само начелно да кажем, јер то је питање за Станиславу Хрњак, да сви који желе да се прикључе борби за модерну и пристојну Србију и Кикинду у њој су добродошли.
Високо сте позиционирани на листи „Александар Вучић- Србија не сме да стане”? Какав желите даљи развој своје политичке каријере, шта су ваше амбиције?
– Кад дођете на одређене позиције у политици, нисте само ви ти који неком жељом или амбицијом одређујете где ћете се наћи. Много тога зависи од околности. За председника Вучића, председника странке Вучевића и СНС сам увек на располагању. На свакој позицији даћу све од себе да политика у коју дубоко верујем и која мења нашу земљу на боље, добије подршку грађана. И да сутра не будем посланик нити на било којој функцији, исто бих се понашао. Највећи део својих амбиција сам већ остварио, тако да и немам неких претераних жеља, бар у вези са политиком. Приоритет је да се држава и друштво, које ћемо оставити будућим генерацијама, поправљају на боље, као и да за град у ком живим са својом породицом постигнемо још боље резултате. Свако од нас треба да да свој допринос тамо где нам онај ко мало шире и боље види целу поставку „игре”, одреди где ћете бити. Фудбалским речником речено, сви би волели да буду на месту центарфора, оног који даје голове и кога навијачи обожавају, али неко мора да буде и задњи везни, десни бек, неко и на клупи, јер, на крају крајева и то је део тима. Неко, опет, подржава са трибина, што је такође битно. Дакле, свако ту има своју улогу, а која год моја да буде, даћу све од себе да је одиграм најбоље што могу.
КО ЋЕ БИТИ ГРАДОНАЧЕЛНИК?
Очекују нас локални избори на пролеће. Спекулисало се о томе ко ће бити градоначелник, а у једном тексту су и помињани наводни кандидати.
– Нисам се давно тако слатко и дуго смејао, као када су те спекулације изашле у једном сада већ непостојећем медију. Фрапантно ми је да ико може да потпише и објави онакву гомилу глупости, трачева и измишљотина. Али и то говори о председнику НУНС-а, његовој озбиљности и знању. Човек напише да ја, као, за градоначелника гурам кума Владе Галића, а Галић, логично, уместо свог кума, гура човека кога сам ја довео и учланио у СНС. И никакву нелогичност он у томе није видео! Притом, ни један ни други не желе да буду градоначелници све и када би им неко нудио. Ко ће за шта бити кандидат, одлучиће странка. Ко ће где бити изабран, одлучиће народ. Мислим да се Никола Лукач заиста труди и ради, а оно што је по мом најдубљем уверењу за сваку похвалу, то је да је остао народски човек какав је био и пре доласка на ову позицију. То је човек који по сат времена пролази тргом, јер са сваким стане и свако може да му се обрати. Мислим да је то веома важно, да грађани имају комуникацију са градоначелником. О свему осталом кад дође време.
ОТВОРИО ВРАТА СУГРАЂАНИМА
Пролетос је са радом почела ваша канцеларија народног посланика, која се налази на градском тргу, где суграђани долазе са питањима, предлозима, проблемима…Због чега вам се најчешће обраћају?
– Више стотина људи је прошло кроз канцеларију. Различити су разлози, а најчешћи проблеми са управом, односно онима који врше управна овлашћења. Моја молба и апел је да се људи из локалне самоуправе тиме позабаве, јер радници управе постоје због народа, а не народ због њих. И срамота је да људи остану без одговора. И не је одговор. И не може је одговор, али дајте одговор. И не обећавајте оно што не можете после да реализујете. Никада никоме нисам ништа обећао, иако сам помогао да се многе ствари реше или убрзају. Дакле, запослени у управи су ту због грађана, а не обрнуто, и обавеза је да буду љубазни, пристојни и дају одговор, а не да бахато откаче људе.
НОВИ ЖИВОТ ОФК КИКИНДЕ
Познат је ваш ангажман у ОФК Кикинди? Како сте задовољни постигнутим?
– Многе добре ствари су урађене, клуб и симболички представља разлику од периода када су њиме руководили Милешевић, Бодрожић, Панић. Обновили смо омладинску школу која је била уништена. Деца су нам одлазила у Спартак, Војводину у најмлађем узрасту, што по мом уверењу, није добро ни за децу ни за родитеље. Фудбал је суров и није једноставно да дете успе. Треба у свом граду да има услове фудбалски да се развија, а ако буде имао квалитет, доћи ће по њега ови велики клубови. Ту је и Марко Вукобрат који води врло добро води спортски део, укључен је и већи број људи у организацију клуба и успели смо у фудбалском свету да вратимо углед какав је клуб некада имао. Имамо младу, можда и најмлађу екипу у лиги и велики број играча из места. И ту мислим да смо рекордери. Али политика клуба је да то буде још израженије и треба нам још две до три године да сјајни клинци из млађих категорија дођу до првог тима да и то постигнемо. Међутим, ни то није могло да прође без квазистручњака, који су из беса и љубоморе подносили кривичне пријаве за наводно нека намештања утакмица. А пријаву подноси морална громада и чувени фудбалски прегалац, Жељко Бодрожић, за кога цео град зна како је пред Бориславом Плавшићем Жапцем мигољио и гмизао као кишна глиста, не би ли добио бодове у Новим Козарцима да Кикинда не би испала из лиге. Али то није за пријаву, је л? Да не причам даље о још пикантнијим детаљима да се народ и крсти и смеје. Пријава је, наравно одбачена, само су без везе малтретирали људе. Али такви ништаци својом поквареношћу и злобом свакоме ко жели нешто да уради у граду огаде саму идеју да се укључи у било шта, да било шта ради у јавном интересу и људи неће да се укључе у спорт, културу, ни у било какву другу делатност где могу да допринесу, јер шта им треба да их неко провлачи кроз блато и пљује њихов рад и труд?! А када се сви квалитетни склоне, онда све допадне њих, а заврши се тако што ствари пропадну, на стадиону буде трава од метар висине и сви кукају да им је клуб дужан паре.
Драги наши читаоци, кикиндски.рс и Комуна желе вам срећну и успешну Нову 2024. годину!
Најпре вам желимо одлично здравље, много радости и љубави, разумевање, подршку, топлину и хармонију унутар породице, много успеха и испуњених тренутака на послу, добре комшијске односе и искрена пријатељства!
Да будемо бољи најпре сами од себе јуче- да у себи пронађемо мотив, снагу и жељу за то. Да не кривимо друге за пропуштене прилике, сопствене неуспехе, погрешне процене, већ да преузмемо одговорност за своје поступке, преданост, стрпљење.
Да увек имамо на уму истинске вредности, јер колико год се свет вртоглаво мењао, оне остају ванвременски путоказ свакоме од нас!
И у овој години, бићемо ваша адреса за све градске вести, актуелности, занимљиве репортаже, ексклузивне интервјуе, али и сервисне информације, наградне игре као и атрактивне видео приче и ускоро подкаст!
Једно подсећање како бисте били на један клик од нас: МОБИЛНУ АПЛИКАЦИЈУ за наш портал, за ваше андроид уређаје можете преузети ОВДЕ.
У двоброју КОМУНЕ који излази у четвртак 28. децембра, читајте интервју са Миленком Јовановим, кандидатом листе „Србија не сме да стане“ и шефом посланичке групе СНС у протеклом сазиву Скупштине Србије.
Отворено и директно за наш лист, са Јовановим смо разговарали о бројним, актуелним темама: – од изборних резултата и нереда на протесту опозиције у Београду до градске власти, лобирања за Кикинду, као и о раду канцеларије народног посланика, будућем ангажману на политичкој сцени, фудбалу…
