Банат

1024пx-Велика-народна-скупстина-1918

У Новом Саду, 25. новембра 1918. године, пред окупљених 757 посланика из 211 општина Бачке, Баната и Барање – међу којима су били Срби, Буњевци, Словаци, Русини, Хрвати и Немци – усвојена је историјска одлука о присаједињењу Војводине Краљевини Србији.

Овај датум означио је крај вишедеценијске управе Аустроугарске у региону и истовремено је омогућио становништву Војводине да, користећи право на самоопредељење, изрази своју вољу за животом у заједници са Србијом. Важност те одлуке огледа се не само у промени политичког статуса региона већ и у јачању дуговечних културних и националних веза које Војводину повезују са Србијом.

Посебно занимљива је компонента тог скупа – право гласа су тог дана имале и жене: њих седам из различитих општина учествовало је у одлучивању, што је у то време било реткост у Европи. На тај начин Велика народно-скупштинска одлука није била само политички чин већ и симболички корак ка већој инклузивности.

Данас, присаједињење се памти као камен-темељац за формирање јужнословенске државе – Краљевина Срба, Хрвата и Словена – и као кључни тренутак у стабилизацији северних граница  Србије.

кнезевац-пројекат

Две општине покренуле су прекогранични пројекат „Боримо се заједно – Прекогранична сарадња у области превенције и управљања ризицима“ који суфинансира Европска унија кроз Интеррег ИПА програм Румунија – Србија

Руралне заједнице су често најизложеније природним катастрофама. Смештене далеко од урбаних центара и са ограниченим интервентним службама, ови локалитети се суочавају са дужим временима реаговања у случају ванредних ситуација – критичним фактором када је сваки минут важан.

У просеку, професионалне ватрогасне екипе путују око један километар у минуту до места интервенције, али ово време може значајно да се повећа због застареле путне инфраструктуре или саобраћаја.

Поред тога, последње године су донеле забрињавајући пораст екстремних временских појава: јаких олуја, поплава, шумских пожара и пожара око пољопривредног земљишта који озбиљно тестирају локалне капацитете за реаговање.

Заједнички пројекат, европско финансирање

Суочене са овим изазовима, општина Валкањ (Румунија) и општина Нови Кнежевац покренуле су прекогранични пројекат „Боримо се заједно – Прекогранична сарадња у области превенције и управљања ризицима“, који суфинансира Европска унија кроз Интеррег ИПА програм Румунија – Србија. Циљ је јасан: повећати капацитет за интервенцију у ванредним ситуацијама, како у Румунији тако и у Србији, кроз модерну опрему, обуку волонтера и успостављање заједничког механизма деловања. Иницијатива ће донети директне користи за преко 10.000 становника из две суседне заједнице.

Инвестиције које могу спасити животе

Пројекат подразумева модернизацију седишта службе за хитне случајеве у Валкању, реновирање зграде, као и набавку опреме у Валкању и у Новом Кнежевцу, која ће бити намењена управљању ванредним ситуацијама и уступљена добровољним ватрогасним јединицама на коришћење. Општина Валкањ је већ нешто раније купила теренско возило опремљено погоном на сва четири точка и теренским гумама, погодно да досегне места до којих друга возила не могу да продру као и модерну опрему за интервенцију и заштиту ватрогасаца, укључујући неопходни генератор електричне енергије у случају нестанка струје или природних катастрофа. Општина Нови Кнежевац је протекле недеље набавила специјално возило (Исузу Дмаx Цреw Цаб Сенсеи) за брзе интервенције, посебно прилагођено за нераван терен као и комплет опреме за 10 ватрогасаца укључујући заштитне униформе, шлемове, опасаче, чизме, рукавице, секире, два изолациона апарата и уређај за пуњење истих, турбо млазнице, као и мобилни развални алат на батерије (вредност инвестиције 124.470,00 евра).

Још један важан елемент пројекта је развој заједничког протокола интервенције између Валкања и Новог Кнежевца. Ово ће омогућити координисан и ефикасан одговор у случају катастрофе, без обзира на то на којој страни границе се догађај догоди.

Преко граница: модел солидарности

Овај пројекат значи више од куповине и инфраструктуре. У суштини, то је промена менталитета. Валкањ и Нови Кнежевац су одабрали да се заједно припремају, заједно интервенишу и заједно граде безбеднији регион. Када границе више не раздвајају, већ их приближавају, сарадња постаје витално средство за заштиту живота. Дугорочно гледано, две заједнице имају циљ да постану модел регионалне солидарности – јасан доказ да безбедност људи може трансформисати границу у тачку повезивања, а не раздвајања.

Детаљи ефикасног партнерства

„Боримо се заједно – прекогранична сарадња у области превенције и управљања ризицима“ (Пројектни код: РОРС00123) је пројекат који се спроводи кроз Интеррег ИПА програм Румунија-Србија. Укупна вредност пројекта је 803.863,48 евра, од чега 85% представља неповратни допринос Европске уније, који износи 683.283,95 евра.

лазарица-(4)

Улице у Кикинди и околним селима ове вечери обасјавале су ватре Лазарице. Деца су са нестрпљењем чекала да падне први мрак, како би могли да прескачу ватру. Пале се тулај, слама, гране.

Дечија граја праћена будним оком старијих чула се и у Храму Светих Козме и Дамјана где се окупио велики број суграђана. И Тара Билић једна је од оних који су прескакали Лазарицу.

 

Прикажи ову објаву у апликацији Инстаграм

 

Објава коју дели Кикиндски портал (@порталкикиндски)

-Долазим сваке године. Волим овај обичај. Окупио се велики број мојих другара и није нам страшно да прескачемо ни велику ватру – каже Тара.

Стојан Пејић заједно са трогодишњом ћерком Таром, такође је био део окупљене светиње.
-Сваке године смо овде, код Храма Светих Козме и Дамјана. Поштујем традицију коју су ме научили моји, а сада је преносим на своју ћерку. Заједно смо прескакали ватру – додао је Пејић.

 

У Призренској улици затекли смо Буквине, Телечке, Завишиће, Лињачке, комшије који заједно сваке године пале ватру.

-У паљењу Лазарице учествује читав комшилук – каже бака Иренка – Ја сам одрасла у Мокрину и тамо је овај обичај увек био јако посећен. На сваком ћошку било је ватри и осим младих, ту су били и старији. Спремале су кокице и крофне обавезно, а старији би попили по коју ракију.

И данас је тако, док млади прескачу ватру, старији Кикинђани друже се уз крофне, кокице и ракију. Тако је било и испред куће Владимира Живојинова из улице Цара Душана.

-Ми овако обележавамо сваке године Лазарицу. Чистимо кртог из дворишта, па палим тулај, гране, сламу по старом обичају. Зна се да је петак вече пред Врбицу место окупљања наша кућа.

Деца су једва чекала да падне мрак и да упалимо ватру. Са нама су ћеркине другарице из школе, комшије. Кокице су обавезне, а сви донесу по нешто тако да деца поред прескакања ватре уживају и у слатким и сланим ђаконијама – открио нам је Живојинов.

Паљење ватри Лазарица сваке године пада у петак, седам дана пре Великог петка за православне вернике. Некада се веровало да прескакање упаљених снопова кукуруза, грана, сламе, тера зле духове, вештице и болест.

А.Ђ.

 

2.светски рат

У ослобођеним крајевима Војводине након Другог светског рата, одржавали су се митинзи, па је тако масовни збор у Великој Кикинди уследио 22. октобра 1944. године. Испред Градске куће окупило се више хиљада Кикинђана. Слушали су о народноослободилачкој борби и са великим одушевљењем поздравили говорника, члана Националног комитета ослобођења Југославије, генерала Ивана Милутиновића.

Баш овог истакнутог револуционара и комунисту, месец дана раније, Тито је повео у Москву. Хитлеров пораз тада је био већ известан, а Црвена армија у Румунији надомак границе Србије. Циљ дипломатске мисије био је да се ускладе акције НОВЈ И Црвене армије. У Москви је Иван Милутиновић одликован Орденом Кутузова првог степена.

Након повратка у Југославију задржао се неколико дана у тек ослобођеном Банату. Збор је у Петровграду (Зрењанину) одржан 20.октобра, а два дана касније у Кикинди.

На збору у центру Кикинде, окупљеним грађанима, генерал Милутиновић говорио је о успесима и тешкоћама народноослободилачке борбе, споразуму Тито-Шубашић, опоравку привреде и коначном ослобођењу земље.

По повратку из Баната, догодила се трагедија. Надомак Београда, 23. октобра 1944, генерал Иван Милутиновић је погинуо. Приликом преласка Дунава, шлеп је наишао на немачку мину која је експлодирала. Тако је, на тек ослобођеној територији, човек који је преживео Неретву и Сутјеску, страхоте Билеће, Митровице и Лепоглаве и две деценије био на ивици живота, погинуо у 43.години.

За народног хероја проглашен је у јулу 1945. године. Сахрањен је у Гробници народних хероја на Калемегдану.

Фото: Народни музеј Кикинда
Don`t copy text!