Снажан и дуг аплауз испунио је салу Народног позоришта на крају комеморације посвећене Драгану Остојићу. Био је то последњи аплауз за глумца и редитеља који је више од четири деценије провео у позоришту и који је својим талентом, добротом и људскошћу оставио неизбрисив траг.

Тако су га испратили породица, родбина, колеге, пријатељи и поштоваоци његовог рада – са сцене којој је посветио више од четрдесет година свог живота.

Бране Маријановић, директор Народног позоришта Кикинда подсетио је на Драганову љубав према позоришту, однос према колегама и свестрани уметнички рад.

-Живео је тихо, ћутао када су други галамили, а говорио када је било неопходно. Његове речи и савети били су за нас све драгоцени. Обраћао сам му се када нисам знао како, ни куда, ни шта. Добронамеран је био према свима, волео је своје колеге, волео је позориште. Доказао се као глумац, али и као редитељ и педагог. Публика ће га памтити по бројним бриљантним улогама, а мени је најдража у представи „Зеко, зеко“, за коју је добио награду на „Данима комедије”. Драган је имао ту способност да као глумац успостави искрен, пријатељски однос са свим редитељима- рекао је Маријановић и подсетио да је „Настојник“, представа коју је Остојић режирао пре 38 година, најдуговечнија представа у земљи која се изводи у првобитној подели.

Дирљива су на комеморацији била и обраћања његових дугогодишњих колега, Славољуба Матића и Бранислава Кнежевића. “Чекај нас негде горе, направићемо ми новог “Настојника”, рекао је Матић, док је Кнежевића сећање  вратило у 1978. годину, на упис у средњу школу.

-Приметио сам једног високог момка, са бујном косом, нећете веровати, са наочарима, који је већ тада анимирао све око себе. Школске дане провели смо заједно, а потом, готово истовремено, стигли и у позориште. На сцени смо остали више од четири деценије. Нас двојица смо сарађивали у 54 представе овог позоришта. Нисмо се увек слагали, али смо се јако волели. Нисам имао брата. Драган је био мој брат- емотиван је био Кнежевић.

Даром, посвећеношћу и односом према послу Остојић је допринео да кикиндско позориште расте и чува свој препознатљив уметнички израз, рекао је бивши управник позоришта Бранислав Шибул и присетио се првог сусрета са Драганом.

-Било је то 1978. године, на општинској смотри аматерског драмског стваралаштва у Руском Селу. На сцени се појавила необична представа из Нових Козараца, рађена по Нушићевом комаду. Била је то представа направљена без средстава, али са много ентузијазма, игре и талента. Драган је био редитељ те представе. Од 1984. године, па све до пре неколико месеци, када је отишао у пензију, био је стални члан ансамбла Народног позоришта у Кикинди. Када је ступио у радни однос и постао део ансамбла, донео је нову боју и тон- испричао је дугогодишњи управник кикиндског театра.

Од Драгана су се опростиле и колеге из Куле. Памте га као човека који је, када је кулско позориште остало без ансамбла, прихватио младе и несређене људе, примио их на аудицији и учио их да су у позоришту важне емоције.

-Хвала што смо расли уз тебе у глумачком и у сваком другом смислу и због тога постали бољи људи. Неки од тих младих људи, Драган је можда и несвесно склонио са улице. Дао им је разлог да долазе на пробе, да се друже, стварају, путују и смеју се до изнемоглости.

И прва сећања његовог сина Стефана нераскидиво су повезана са позориштем. Памти његове утиске са проба, улоге које је играо и начин на који је приступао чак и најмањим задацима.

-Посебно је волео те мале улоге, у којима се на минут распиштољиш са свиме што имаш. Није волео да се размеће и заузима простор. Био је скроман. Не могу да кажем да је позориште било његова друга кућа, било је прва.

Драган Остојић сахрањен је данас на Централном гробљу у Кикинди. Преминуо је у 65. години, након здравствених проблема са срцем.

Иако се последња завеса спустила, траг који је оставио неће избледети. Живеће у представама којима је дао део себе, у колегама које је волео и поштовао, у младим глумцима којима је преносио знање, у пријатељствима која су трајала деценијама и, највише, у успоменама његове породице.

А последњи аплауз био је више од поздрава. Био је хвала.