U Kikindi je, prema podacima iz 1825. godine živelo 12.344 stanovnika. Od toga je blizu 80 odsto bilo pravoslavnih Srba. To stanovništvo osećalo je potrebu da ima svoju kulturnu instituciju. Pripremi i izvođenju prvog pozorišnog komada kumovao je Joakim Vujić, otac srpskog teatra. Naime, 1834. godine na putovanju za Peštu, Vujić je došao u Kikindu i zadržao se jedno vreme kod svojih prijatelja, prote Vasilija Stojanovića i učitelja Arkadija Petrovića.

Pod uticajem i po nagovoru Joakima Vujića, kikindski studenti prava, Nika Petrović i Luka Lisulov, sakupili su družinu i počeli sa pripremama pozorišnog komada Jovana Sterije Popovića „Svetislav i Mileva“.

Avgusta 1834. grupa Kikinđana izvodi premijeru pozorišnog komada na srpskom jeziku u prostoriji kafane „Kod zlatnog pluga“. Izvođenje ovog dela obradovalo je Kikinđane, sala je bila prepuna, a gledaoci su srdačno pozdravili izvođače. Često je izvođenje predstave prekidano aplauzima i zahtevano ponavljanje pojedinih scena.

– Značaj izvođenja ovog Sterijinog dela nije samo u tome što je to u Kikindi bila prva pozorišna predstava na srpskom jeziku u izvođenju kikindskih diletanata, već je to bilo jedno od retkih izvođenja ovog dela u prvoj njegovoj verziji. Delo je štampano kao Sterijin prvenac 1827. godine u Pešti. Sve do 1834. dakle sedam godina nakon objavljivanja, drama se nije pojavljivala na sceni. Kikindska pozorišna družina ju je prva izvela. Posle Kikinđana, 1838. godine „Svetislava i Milevu“ igra leteće diletantsko pozorište iz Novog Sada, koje ovo delo izvodi 1840. i u Zagrebu i Bečeju, a iste godine igraju ga i učenici učiteljske škole u Somboru. U prvoj verziji ovaj Sterijin prvenac igran je svega 4 ili 5 puta i to uvek bez znanja i učešća autora. Tek 15 godina posle, nakon prelaska u Beograd, Sterija uočava nedostatak drame, prerađuje je, pa ovo delo, pored izvođenja u beogradskom Teatru na dumruku, doživljava veliki uspeh i u drugim pozorištima. Tako ga je Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada stavilo na repertoar odmah po osnivanju (1861) a bilo je na repertoaru sve do 1884. godine. Ali Kikinđani konačnu verziju nikada nisu videli. Prva pozorišna družina nije ni sačekala drugu verziju ove drame, a i studenti prava, Petrović i Lisulov, otišli su na nastavak studija. Potonje družine za ovo delo nisu bile zainteresovane- navodi u knjizi „Pozorišni život kikindskih Srba”, autor Sava Savin.

Deceniju kasnije u Kikindi su se našla dva čoveka, ljubitelja kulture, i krenulo se u osnivanje pozorišne družine. Jedan je bio Nikola pl. Stojanović, kikindski senator, rodoljub, kulturni mecena, direktor kikindskih škola i osnivač srpske čitaonice, a drugi Ljubomir Jovanović, bivši sekretar kneza Mihajla Obrenovića, koji se, nakon svrgavanja kneza, doselio u Kikindu zajedno sa više državnih činovnika.

U jesen 1844, godine, pod uticajem Ljubomira Jovanovića, a pod pokroviteljstvom senatora Nikole pl. Stojanovića, osnovana je nova pozorišna družina nazvana Društvo ljubitelja umetnosti i srpske narodnosti. Društvo je radilo pod okriljem Srpske čitaonice, a Srpska pravoslavna crkvena opština odredila mu je godišnju pomoć od 600 forinti, s tim da su članovi društva obavezni da nedeljom i u dane crkvenih praznika poje u crkvi. Od magistrata nisu dobijali nikakvu novčanu pomoć, već su od vlasti dobili samo dvoranu u krčmi „Kod belog krsta“ koju je u zakup držao Filip Deker, a opština je o svom trošku dvoranu prilagodila za izvođenje pozorišnih predstava.

Početak rada društva bio je težak. U nedostatku novca, nije se lako dolazilo do potrebne opreme za pripremanje i prikazivanje predstava. Trebalo je obezbediti dekor, rekvizite, kostime. Građani Kikinde i okolnih mesta – ljubitelji pozorišta- otvorili su svoje stare ormane, dolove i šifonjere, te su družinu snabdevali potrebnim kostimima i rekvizitima. Problem su predstavljali i neuki i nevešti glumci- diletanti koji nisu mogli mnogo da nauče takođe neukog reditelja Sergija Birimca, po struci bogoslova i pravnika. Zato se rodila ideja da se angažuje reditelj profesionalac. U Beču je pronađen slobodan reditelj, poreklom iz Moravske, koji je angažovan da radi u društvu sa platom od 250 forinti. Pod njegovim nadzorom i u njegovoj režiji počele su intenzivne pripreme pozorišnih komada. Za svega nekoliko meseci glumci, inače već talentovani, toliko su napredovali da su mogli stupiti i na veče, na glasu poznate pozornice, što se kasnije zaista i dešavalo, svedočili su savremenici.

– Društvo je sa prikazivanjem predstava počelo 1845. godine. Ulaz je bio besplatan, pa je dvorana uvek bila puna gledalaca. Pored činovinka, zanatlija, trgovaca, lekara, na predstave su dolazili i seljaci i spahije, a nije bio redak slučaj da dolaze i stanovnici okolnih mesta: Mokrina, Iđoša, Bašaida, pa čak i Crnje. Za svoj rad izvođači predstava- diletanti, bili su plaćeni po 100 forinti u srebru mesečno. Ljubomir Jovanović i Petar Protić bili su najistaknutiji glumci, a komponovali su i melodije za pojedine pozorišne komade.

Društvo je imalo i svoj orkestar koji je izvodenje predstava pratio u živo, jer je skoro svaka predstava bila sa pevanjem, ili je bar orkestar svirao pre početka predstave i u pauzama, a obično je po završetku bila održana igranka. Repertoar je bio šarolik. Igrali su se komadi: „Boj na kosovu“, „Hajduci“, „Gospodar i rob“, „Strelci“, „Kir Janja“, „Zidanje Ravanice“, „Zaljubljenici“, „Spomen Lukijanu Mušickom“ i dr. Neki od izvođača bili su Ljubomir Jovanović, Arkadije Stanković, Jelena Popović, Milka Putnik, Lazar Kirić, Olga Po- pović, Jelena Tapavica…- piše hroničar kikindskog pozorišta Sava Savin Moca.

U jesen 1846, društvo se nalazilo u izuzetno teškoj finansijskoj situaciji, pa su počeli da naplaćuju ulaznice. Tada je interesovanje za predstave počelo naglo da opada. Predstava, Spomen Lukijanu Mišickom“ izvedena je pred vrlo malim brojem gledalaca, pa se prestalo sa daljim izvođenjem.

Uskoro je preminuo mecena društva Nikola pl. Stojanović, što je označilo početak raspada društva. Filip Deker od opštine je zahtevao da se prestane sa izvođenjem predstava u gostionici čiji je on bio zakupac i da se ona vrati u predašnje stanje. Sve ove okolnosti dovele su do toga da ova pozorišne družina prestane sa radom i da skoro celokupan ansambl ode iz Kikinde. S obzirom na uvežbanost glumaca i stečeno solidno iskustvo, nije im bilo teško da nadu utočište u nekim putujućim družinama pa čak i u stalnim pozorištima.

Ovaj projekat je sufinansiran iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.