Стефан Остојић, наш суграђанин, глумац, једни је позоришни кловн у Србији и управо се вратио са мини-европске турнеје. Путовао је са својим „Лалом“, монодрамом коју је направио у сарадњи са чувеном редитељком Ли Делонг.
У међувремену, Остојић је играо у Дому културе „Студентски град“ у Београду, у Краљеву, у Српском народном позоришту и у Позоришту младих у Новом Саду. Од премијере која је одржана септембра прошле године, Остојић је као Лала на сцену стао тачно 34 пута, рачунајући и наступе у кикиндским селима на бициклистичкој турнеји. Исто толико пута послао је поруку љубави и толеранције коју су сви разумели и прихватили.
„Кикиндски портал“: После играња у кикиндским селима, градовима у Србији, гостовања на Азорским острвима, Осијеку и у Прагу, смешила се европска турнеја. Ипак, није све протекло по плану.
Стефан Остојић: Да, прво је требало да одем у Велику Британију, у Брајтон, на значајан светски позоришни фестивал „Брајтон фринџ“, на који сам био позван. Међутим, нисам добио визу. Затим сам, као што је и било планирано, наступио на „Загребачком кловновском фестивалу“ на којем су, такође, били глумци из више европских земаља. После тога сам отпутовао у Шведску у којој сам био две и по недеље. У склопу пројекта „Стрејнџ спејсис“ у којем је био и „Театар Театрон“ из којег су ме позвали да учествујем, играо сам четири пута: у Стокхолму, Малмеу и у малом месту на крајњем северу Шведске, у Москоселу.
„Кикиндски“: Да ли су свуда разумели Лалину причу?
Остојић: „Лалу“ разумеју где год да одем, свуда је публика јако лепо прима. Занимљиво је да људи и после представе причају о томе. Рецимо, када виде неки пар на улици, кажу „Ево Лала и Соса“. Ако се неко прави важан, кажу „Он је Баја“. Ликови настављају да постоје као архетипови и у њиховом друштву, што ми је посебно драго. Лалу доживљавају као забавног, прате причу и реагују. У Шведској су на семинарима били и уметници из других земаља; било је Италијана, Немаца, Аустријанаца. Једна девојка из Албаније се расплакала у току представе. Врло често се догађа да неко у публици познаје неки пар који има сличну судбину као моји Лала и Соса. Играо сам за много странаца, само два пута за Швеђане. Тамо су много емотивије прихватали представу, многи су се били и растужили. У Шведској се и деци дозвољава више слободе, трчали су по сцени у току представе, а на једном извођењу дечак је осетио потребу да буде са мном, сео је на средину сцене и ја сам играо око њега. После представе публика има прилику да поставља питања. Питали су ме о процесу, да ли ми је напорно. Једна девојчица се јавила и тражила да још једном одиграм представу. Занимљиво је да људи тамо прилазе глумцу и одају му признање за његов рад, код нас обично причају о томе како су се провели на представи. Не навијам ни за једно, само примећујем. Шведска је веома уређена, имају разрађене системе за бављење уметношћу и, колико сам видео, у њој је много је лакше живети од уметности и постићи нешто, него на другим местима.
„Кикиндски“: Како је било на Кловновском фестивалу у Загребу?
Остојић: То је једини фестивал те врсте на Балкану. Било је и тамо доста странаца, и међу колегама и у публици. Срели смо се сви ми који се бавимо овом врстом театра и било је дивно. Гледали смо много начина кловновског играња, од „слепстика“, чији су представници Чарли Чаплин и Бастер Китон, до акробатских кловновских наступа. Завршили смо мастер-клас познатог америчког кловна Џона Таузена. Учествовао сам на округлом столу на тему „Где је данас кловновски театар на простору екс-Југославије“. Било је јако занимљиво и лепо; у Хрватској Лалу већ познају и много су га волели. Тамо је била и редитељка Ли Делонг, веома је задовољна како се развија представа. У Загребу сам добио и прву позоришну критику и баш сам задовољан.
„Кикиндски“: Шта Лала сада планира (шта је сада смислио)?
Остојић: „Лала“ се враћа бициклистичкој турнеји јер се залажем за децентрализацију културе. Желим да људи гледају позориште тамо где позориште ретко или никада не долази. Бициклом ћу отићи у најмање село у Србији, у Мушковину код Пријепоља. Затим имам заказана гостовања у Мађарској и у Босни и још неке фестивале у иностранству на које мислим да ћу отићи. Јако се радујем игрању у Мађарској јер сам у Португалији имао део публике из те земље и врло су емотивно реаговали на „Лалу“. Волео бих и да поново играм у Кикинди.
Док се све жеље не остваре, „Лала“ своју причу о људима с нашег поднебља, о толеранцији, разумевању и поштовању, пре свега љубави, наставља да шири по меридијанима. И поручује – кад сте пред избором, бирајте љубав.